Mic, mic...

knedle od marelica...

...to je jedan od izbora na Iskrici :)

Prvo imam tišinu u sebi, danima nemam potrebu ništa reći, a niti napisati, ali mi odjednom dođe da moram...ako nisam kod kuće, trenutak prođe, pa mi se poslije ne da.
Koliki su neispisani romani ovako propali :)
A u stanju sam bila napisati stranice o takoreći ničemu...a sve to samo u slučaju, kad bih uspjela uhvatiti trenutak...

Onda sam odlučila, da ću si nabaviti mali recorder, pa ću u njega ispričati svaku priču, zgodu, misao, sve što bi mi tog trenutka palo na pamet, sve što sam željela napisati za sebe ili nekog drugog. Jer bilo je toga, stvarno zanimljivog iz cijelog svijeta, ali...
...čim bih se mašila spravice, nekako bi me prošlo. Kao kad mi se prispava i maknem ruku da ugasim svjetlo i gotovo, više mi se ne spava. Tako i ovo. Sama namjera, predumišljaj, me koči.

Na mojem faksu se nije učilo o pisanju.

Ne, nama bi profesor ubrao u polju pregršt biljaka i mi bismo ih trebali sve prepoznati ili odrediti po ključu i dati im latinsko ime...ili...posjetili bi špilje s kojekakvim špiljskim insektima, koji bi milili po zidovima, a mi bi se studenti osjećali kao Indiana Jones... pokušali smo vidjeti čovječju ribicu i vidjeli je, određivali netopire, o kojim se vrstama radi, gdje se i kako gnijezde, razmnožavaju, pa onda vrste guštera i njihovo razmnožavanje, trakavice, metilji, njihova jaja, učili kako se pripremaju trajni preparati i jednokratni, kada na ono što promatraš pod mikroskopom, kapneš vodu i onda to što vjernije nacrtaš.
I dosta je bilo drugih stvari, kao presađivanje kože miševima, uvijek bi mi bilo žao mišića, vađenja krvi samom sebi, kad je trebalo ubosti vlastiti prst za kapljicu krvi, uvijek bi mi ruka nekako zastala par milimetara iznad...na kraju bi me prijateljica upiknula, onda gledanje eritrocita i leukocita pod mikroskopom, brojanje i određivanje krvne slike...anatomija, genetika, fiziologija, organska kemija, biokemija to se sve učilo na mojim faksovima i još puno drugih jako interesantih stvari.

Dakle, pisanje nije moja specijalnost. Ali potreba za njim jeste. Kako to dvoje pomiriti?

Ništa, ja pišem e-mailove i sebi ih šaljem.

I što sam zapravo danas željela reći?

Ništa posebno, možda to, da ležim u prevrućoj, polumračnoj sobi, s laptopom koji pomalo grije...vani cvrčci cvrče, da, da, na čvoru crne smrče, u daljini se čuju valovi i glasovi kupača, vrata od terase su mi poluotvorena i svako malo mi uleti kakva debela zujara, ali kako uđe, tako i izađe...lijeno je poslijepodne, ventilator na stropu vrti i čuje se lagano zujanje...čak ni psi ne laju...a ja bih najradije zatvorila vrata i stavila klimu do daske, ali...neću, jer možda Žućo navrati, iako ga nema već danima, odvikao se od 'svoje' kuće...ponekad ga sretnem na cesti, mršav je i ne čini mi se dobrog zdravlja, iako je uvijek u pratnji neke trudne mačke uličarke, ipak, bojim se da je bolestan, nekako mi se čini uplašen, mali i izblijedio.
Eto, zato stenjem u vrućoj sobi, za svaki slučaj, ako Žućo naiđe...njegova zdjelica s hranom i vodom ga čeka u sobi.

...ako treba, mogu još nešto

al mi se nije dalo

Link

Link

Ovo su slike prije i poslije...


al' su fine...mmmm...ček da vidim oklen su, piše na vrećici...a evo, piše, Wash before eating, valjda je to to :)

...komentirati blog, a da nisu svi skupa s vlasnikom bloga otišli, a ja onda ostavim komentar, koji nitko niti ne pročita...ali dobro, ja sam svoje rekla, pa makar i sa zakašnjenjem...ali, to mi čini ova razlika u vremenu, to me zeza, a možda je i nezainteresiranost, pomalo, pojma nemam...u stvari, samo me vas par interesira, a do onih nekih novih, koje nemrem skužiti koji su, a oni mene jako dobro znaju i poznaju, nekako mi nije do njih...jer, brate, predstavi se, pa makar i intimno na pvt, da znam s kim općim...

Eto, još sam u krevetu, a vi već svršili radni dan...a ja još ne znam šta ću...šta kaže vega, možda mi danas i opet bude jedan od onih dana u modu preživljavanja...toga je lately sve više i više, ne znam, ima li to veze s godišnjim dobom ili je više moje doba u pitanju?
Kod mene sipica kiši, mačka na prozoru pogledom ganja tičice i proizvodi zvukove tipa, ke, ke, ke, u Coloradu zapado snijeg, ljudi jedva voze, sve neko sranje...bi li voljela biti negdje drugdje - ne bi...bi li voljela raditi nešto drugo - ne bi...

Svaki dan na blogu, flavor of the day, slike sebe, torbica, ruža, naboranih gadnih starkelja u crno-bijeloj tehnici (sorry starci, dobri ste mi i volim vas, ali ne na tim slikama, koje su mi disgusting) ili oblajavanje drugih ili seruckanje po drugima, cijeli dijapazon, i to je jako adictive...kad netko počne u jutro, cijeli dan masa sljedbenika radi isto do noći, svatko u svojoj verziji, neki rašomon na iskričarski način...i uopće mi nije jasno, zašto neki prigovaraju, kad je to obično najbolji dio, najmaštovitiji dio, zadana tema, svatko brije po svome...to se obično bune oni, koji su zakasnili ili iz nekog razloga sami nisu stigli izkomentirati baš tu temu, pa se okome na nju (inače, redovno učestvuju u drugima)...

Ali, sve u svemu, mi smo tu jedan organizam, koji se sastoji od organela, koje glume organe, svatko od nas tu ima svoju zadaću i malo smo razočarani, kad netko izgubi oštrinu ili promijeni momčad, cijeli organizam dolazi u pitanje...

Dakle, dobro je...kad nije gore :)

...ajde da vidimo, tko će pogoditi razlog, zašto sam stavila ove fotke...
da se hvalim? ne, jer su to čizme stare 10 godina, a znam najmanje dvije osobe, koje imaju bolje od ovih...
da prikažem svoje noge, ne, nedovoljno se vide, a čini mi se, da imaju i pokoju dlačicu...dakle, nije niti to..
.
...tko pogodi zašto sam postavila ove slike, osvojio je prvu nagradu i pomoći će mi enormno, jer ja pojma nemam, zašto sam ih stavila

moje vlastito, prije jedno 32 godine...mužeka i kumove sam izbacila s fotkice

Link


Počela sam lopatati, i taman fino očistila prolaz od ceste do kuće, jedno pola metra, tunel, kad je prošla grtalica i nanijela mi novi metar snijega...
ne mogu više, moram se malo odmoriti, uzeti Ibuprofen za bolove u leđima i ona opet, sljedećih pola metra od ceste do kuće...računam, ovim tempom, za jedno tri dana mogu završiti business...
sva sreća da ne moram nigdje ići s autom, jer ne mogu, zametena sam, ko vlak u snijegu...

...kako god vi neki mislili, ovo mi je prvi put...ali, i ja sam bila postala mama, malo kasnije...dakle, malo kasnimo, onak, obiteljski...krasan bucmasti dečko od skoro 4 kile...ja sam samo imala cure, tako da ne znam, hoću li znati baratati s tim :)))