Mic, mic...

Ne kažem da je to neka jako dobroa knjiga, ali me držala u pauzama čekanja na avione, tri različita aviona u sveukukupnom trajanju, da me ubiješ ne mogu izračunati, probudila sam se u 5:45 u jutro, krenula oko 8 iz Zagreba i došla kući oko vaših 4 u jutro, može se izračunati, samo sam još umorna.
U avionu sam gledala 3 stara filma...sjedila sam do prolaza na svu sreću, na sva tri leta.

Eto, sve regularno, koliko me veselio susret s Masonom, toliko mi se srce kidalo, jer sam ostavila Đurđu, koja je sjedila 3 dana ispred moje prazne kuće u Istri.
To je ljubav, onda je došao njen gazda i podvikuo, jel' hoće jesti ili ne.
Šalim se, ali ta mica je bila od moje pokojne prijateljice koja ju je mazila, ovaj njen muž je ne mazi, pa smo se ona i ja cijelo ljeto mazile i gledale zajedno videe na laptopu...naravno, o mišićima koji izlaze iz rupe u zidu i jednu zrna pšenice, to jako voli.

znači...ti si se skroz poamerčila..
mislim...
tam si doma...u zgb nisi...

Pa ja živim ovdje 9 mjeseci na godinu, i ti bi.
Tu mi je kuća.
Ne živim u Hrvatskoj od 1988.

;))

Mislin da san cita tu knjigu

Jack je pravi frajer :)))

Uglavnom lagano stivo za put, taman pase

Neka si ti samo sretno stigla:))

Hvala cure i dečki, težak je to put, mislim fizički težak, samo kretanje po O' Hare aerodromu u Chicagu, moraš prohodati par kilometara i ići eskalatorima gore i dolje više puta, kad imaš težak carry on, užas, a Frankfurtski aerodrom je noćna mora, moraš pješke ići po običnim stepenicama do autobusa za avion, s teškim koferom za nemoćnije osobe, to je nemoguće, oni nisu normalni.
Ja sam jaka, ali svejedno, nije lako putovati tako daleko.