HIPOKRIZIJA

jedna rečenica iz Wasina bloga od jučer mi dala mislit
("Vezanost za stvari
i udobnost glavna su
prepreka zanimljivom životu.")

pa sam se u svoj svojoj stvarnosti zapitala je li to tako? hm...gotovo da bih se složila. al, onda odem korak dalje pa se zapitam a kakav ja to život vodim? i kakav uopće život mogu voditi stari ljudi u sedmom ili osmom desetljeću svog života?

je, ima onih koji još uvijek u tim letima osvajaju planine, lutaju afrikom, ševe svaki dan drugog komada...hm...hm...što bi još mogla biti postignuća (npr. molekularnog fizičara)? gotovo da sam i zaboravila na njih.

e sad, nije da nisam bila toliko toga, al nisam bila nikad avanturista. možda ponekad uletila u neku avanturu (općenito, životnu) a da nisam baš promislila, ili još gore, promislila pa uletila!

što ima ovih dana? četvrti stadij izgleda ipak nije četvrti već onaj prvi, pa opet sve ispočeka. no, nevjerojatno je koliko doktori nosom paraju oblake kad im čovjek tutne pod nos nešto što se suprotstavlja njihovom uvaženom i bahatom mišljenju! postaju samo sujetni ljudi koji prestaju biti dokatori i postaju zločesti. maltene ko vi ovdje na blogu. diploma ne znači da ima ikakve razlike. no, smirit će se valjda i veliki doktor, pa shvatiti da mu hipokrat nalaže da je pacijent prvi a njegov ego drugi (distina, to drugo mišljenje je koštalo tisuće i tisuće eura a to si nemre svatko priuštiti)?

u međuvremenu, kad bacim pogled unatrag, odrekla sam se svega. evo, jučer jedan lijepi poziv na kavu starog poznanika (i više od tog), ali kako sam hunjavičava i curi iz svih otvora, odbila sam. jer, tada sam baš i bila na kavi sa svojim dragim. moj dragi i ja više ništa niti ne radimo zajedno nego pijemo kave i ručamo!

u tom "ništa" ipak ima toliko nešto! to su te sitne nježnosti, znaci pažnje. otšarafi neki šaraf, neku karnišu zašarafa, odveze me, doveze, dotegli ove grozne "košarice" za uskrs. a jučer sam nakon pet dana konačno izašla i van, do frizera! pitam se otkuda mi samo volja, a nemam je za ništa.

istina, onih drugih, meni toliko važnih stvari (izlazak, kino, izlet, ples, brainstroming) nema ili gotovo da nema. da je dragi rekao da idemo npr na izlet u Tosanu, ne bih sigurno odbila. ili nekaj drugo i slično. ali, njemu nije do ničeg. čak sam i pitanje o Pragu morala dva puta ponoviti da bi odgovorio da sada ne razmišlja o tome. o čemu razmišlja, pitam se, pitam ga? ? pa zna se o čemu, jedino i samo o svojoj bolesti i enigmatici. jedino to postoji. ja ne odustajem od njega, ali izgleda da je on odustao od svega, osim gore navedenog. ja sam tu, ali to shvati tek kad me nema. i ja sam još tu, ali nekako se sve više podsjećam na neki film...onako filmski se udaljavam.

sinoć sam ponovo odgledala krasan film "oslikani veo"! kad ponovo gledaš dobar film, onda vidiš i sve ono što prvotno nisi...detalje, scene, prirodu, dijaloge...sve je nekako upečatljivije. u nekim sentencama sam našla sebe i svog dragog i našu vezu.

jel i ja nosom param oblake ako želim još malo...izleta, putovanja, razgovora, druženja! ne moraju padati zvijezde, ali imam toliko slobodnog vremena i toliko toga što ne želim. ono što želim, uglavnom ne mogu. stoga i taj dojam o nosu i oblacima. a nije, čvrsto sam na zemlji. dapače, i ja se pomalo i polako ukopavam.

čak imam želju opet i pisati o svemu. barem od vremena do vremena. imam jedan svileni šal koji sam ovih dana našla u nekom pospremanju i baš mi nekako paše ovih dana...nije oslikani veo, ali daje mi neki gard da izdržim sve ovo...ako ne baš stojeći, a ona ne niti na koljenima! u stvari, što preostaje staroj samoj ženi koja ima krasnog, povremenog, kavalira...s toliko mana?


evo me friško od frizera, u novom mom "penthousu"

Sara zgodna si . Stančić adaptiran . Bonbon .....
Život ? Rekla bih .......
Zapravo nemamo kontrolu nad njim.........
A često se zavaravamo da ........imamo.....
Glavu gore .......
Dan po dan.......
I da. Koliko god željela da stvari budu iste . Između Vas dvoje. One to više ne mogu biti. Sve dok sve ne prođe.
Nadam se dobro :)