Odnosi između pogleda i tišine

Bez suštinskog učešća, potpuno nesvesno, često se uključjem kao posmatrač, upijač, slučajni svedok u životno nevažnim detaljima prolaznika, znanih ili samo likom poznatih ljudi oko mene, i potrebno mi je samo dovoljna doza nagonskog raspoloženja pa da na mah, nevidljivim nitima budem uvučen i inspirisan detaljima koji imaju neki arahičan ili drugi, na tren primamljiv supstrat u sebi, a dolazi tako iznenada, bez najave, baš kao što i prolazi i često ga se uopšte i ne možemo setiti.

Izmedju gomile stare odeće i knjiga, posloženih s ljubavlju, dužnom pažnjom i pedantno po boji i veličini, koračam polako buvljom pijacom uključenih receptora za prostorno orjentisanje, izbegavam nasumične sudare sa, takodje zagubljenom pažnjom ljudi iz suprotnog pravca, i pogledom štikliram nevažne detalje na koje ne dozvoljavam da mi kradu pažnju duže od vemena koje mi je potrebno da ih pretrčim. Stripovi, satovi, stare ploče, ženske torbe i očuvana obuća sjajnih boja, igračke i nakiti, svega ima.

Postajem svestan da gubim koncentraciju opažanja izloženih nam ''artefakata'', dok mi se useljavaju fragmenti telefonskog razgovora čoveka koji koraca za mnom, slažem kontekst njegovih rečenica, naslućujem njegov lik i lik njegovog konverzanta.

Ne okrećem se. Po tonu i boji glasa, prišivam mu moje godine starosti i prosedu kosu, malo pognutih ledja od napornog fizickog rada, obučenog skromno, obično, al' umiveno i čisto, teško primetno poderanog okovratnika karirane košulje tamnih nijansa, svtlobraon jakne, prostodušnog, iskrenog i veselog izraza lica sa očima koje ''sevaju'' sa strane. Kao na mentalno sluhovnoj klackalici, na trenutak mi je pažnju privukla knjiga tvrdih korica iz vremena socrealizma, pohabane i drečavo crvene boje, pa sam izašao iz konteksta njegove priče do trenutka kad me sustigla recenica ''Olgica je otišla u dućan''. Mentalnim markerom, jarko crvenom bojom mi je poduvčena rec - dućan, arhaična do mere da je nisam čuo od kad sam bio na zimskom raspustu u četvrtom osnovne kod babe Brane.

Zbog arhaičnosti, zbog toga što odavno nisam čuo da je neko otišao u dućan ili bakalnicu, zbog toga sto se ja nikada ne setim te reči, čak ni radi razbijanja dosade upotrebe uvek istih sinonima, minut kasnije, iz istih razloga su mi, s naslovnice knjige položene na jednu od prostrtih mušema, namignula filigranski minuciozno uradjena korpica-vaza. U sledećem trenu mi je ta korpica izkliknula u vremena davno prošla, u njenom provbitnom okruženju, u prostoru koji je nekada bio njeno stanište, nametnula se takvom pozudanošću da sam samo slegao ramenimaa i u sebi konstatovao da je imala dominantnu poziciju na masivnoj komodi sa politiranom površinom, u njoj su limunovi, njih devet, a sa zida, uz koji je komoda naslonjena ritmično se oglašavao zidni sat koji da je tačno pet popodne, čije klatno zrači ranojesenje sunce koje se probija kroz prozor sa heklanom zavesom, šireci dugacke senke na predmete u sobi. Tišina sobe, u kući sa debelim zidovima, zadaje takt tankom, jedva vidljivom sloju prašine, da kao na suncem obasjanom podijumu zapleše...

Na trenutak me prožeo tačno odredjeni život, a to što sam ga morao izmisliti, nimalo mu nije manje udahnulo rasterećujuće lepu lagodnost divnog dana koji možda nikada nije bio, video sam ono što je bilo ali više ne postoji na način na koji nekad jeste bio. U celom tom mixu, zahvalno sam primetio da me malo manje bole neka nedostajanja, zato što nisu ni postojala, to su samo nedokazana postojanja naših želja stvarnih.

I dok sam nastavljao da koračam kroz buvljak, sa korpicom koja se već vraćala svom nepostojanju, shvatio sam da možda sve što pamtimo postoji tek onoliko koliko umemo da izmislimo.

Lijepo:-))

wow, čovjek ima što čitati kod tebe! i navru sjećanja...baš tako kako si opisao. ali, kad smo već kod riječi dućan (turska), ja ju rabim svakodnevno...i to baš nju a niti jednu drugu? nemam pojma zakaj, možda kao uspomenu kad je u jeziku bilo više nekih drugih tuđica nego li danas?