Odnosi između pogleda i tišine

Ako biste ovog jutra prošli pored Narodnog muzeja, videli biste prizor savršeno uklopljen u naš kulturni pejzaž: monumentalna zgrada i bronzani konj koji deluje umornije od ljudi koji žive od državne plate, a unutra čuvar koji je bio u dubokom, konzervatorski stabilnom snu. Ne običan san, već oblik profesionalnog odmora karakterističan za zaposlene u institucijama čije radno vreme ima samo teorijsku vrednost.

Dakle, ustanove koje se zvanično otvaraju u 10, ali realno prorade oko 12:40, i to samo ako neko od kustosa ima emotivnu potrebu da odšrafi prozor i izviri napolje. U muzeju, gde se prošlost čuva u vitrini, a sadašnjost u kantini, jutros je zabeležen još jedan istorijski trenutak: čuvar muzeja, ponovo je zaspao na svojom najvrednijom relikvijom: stolom. „Nisam zaspao, ja sam bio u stanju mirovanja, kao eksponati“, pravdao se čuvar, koji je, kako saznajemo, radno angažovan po principu dovoljno je što sam tu. Taj princip je, inače, odavno prihvaćen kao standard u institucijama koje rade kad su zatvorene, a ne rade kad su otvorene.

Dok posetioci nisu mogli da uđu jer je “trenutno pauza”, čuvar je pokazivao zavidnu posvećenost svom ključnom zadatku, u održavanju kontinuiteta neodgovornosti u kulturnim ustanovama. „Znate kako, ja ovde radim kad zatvorimo, tad zaista nastavljamo sa poslom. Kad otvorimo, onda se svi pravimo da postojimo.“ Eksponati su prijavili da im prisustvo čuvara pričinjava stres. “Gleda nas kao da se takmičimo s njim ko će manje da se pomeri”, izjavio je bronzani predmet iz 7. veka, vidno potresen činjenicom da čuvar spava naspram njega već treću smenu zaredom.

Uprava muzeja je kratko saopština: „Čuvar radi svoj posao. A šta je posao čuvara? Da bude tu, a da li je budan, to je već suptilna interpretacija radnog mesta.“

I tako, dok istorija čeka da je neko pogleda, a čuvar nastavlja svoju borbu protiv radnog vremena. Herojski. Nepokolebljivo. Sa očima čvrsto zatvorenim. U zemlji u kojoj se sve čuva tako što se ništa ne radi, muzej ima svog čuvara snova, čoveka koji je konačno shvatio da najlepša umetnost nastaje kad ne radiš ništa, ali se praviš da si deo postavke.

U polumraku haustora, između oronulih vlažnih zidova, gde se miris prašine meša sa starim novinama, prostire se dugačak, improvizovani stol pretrpan predmetima kao arheološko nalazište nekih davnih života. Predmeti su poređani kao da su izbačeni iz samog vremena. U svakom ima nečega od tišine onih koji su ga doticali prstima, pogledom ili dahom. Stari fenjer, sat sa ispucalim staklom, porcelanska šolja sa napuklim rubom, sasušena detelina u požuteloj knjizi šire utisak prisustva u improvizovanom intinmom muzeju. Kao da neko rasprodaje sećanje na nestali dom u delovima, a zadržao je samo tišinu.

Iza stola sa pomirenom mirnoćom sedi starica. Njeno lice, izbrazdano od godina, prejako osvetljava snopom svetlosti sa prozora koji ne dihtuje i pojačava grč Između umora i blagosti, između zaborava i sećanja. Na rukama joj modre žile i prozirna koža, prsti, tanki i mirni, kojima povremeno pređe preko nekog predmeta, ne da ga obriše, nego kao da ga blagoslovi i zahvali mu na istrajnosti i što se sada nalazi baš na tom stolu. Njene oči, sive i bistre, prate one koji prolaze, ali bez prodajnog nagovora. Kao da zna da oni ne zastaju na tom mestu da nešto kupe, nego da potraže ono što su davno izgubili u prošlim vremenima.

Zastao sam i ja kad sam video drveni automobičić sa točkovima od metala i osetio da mi se usne nesvesno razvlače u blagi osmejak. Pogled mi se na trenutak zamaglio, a ruka nesigurno posegnu za tom drvenom igračkom. Taj, ili sličan automobilčić, nekada je pripadao mom starijem bratu. Dodir me vrati u kuću koja više ne postoji, na pod prekriven šarenim ćilimom i čuo sam topli glas majke iz kuhinje. U jednom brzom trzaju, celo detinjstvo mi se vratilo kao zaboravljeni miris. Isto tako je i nestalo u deliću sekunde.

Starica me gleda blagim pogledom koji ne traži reč, jer mnogo puta je videla taj trenutak prepoznavanja, kad nešto iz tuđeg života odjednom pripadne nama.

''Uzmi ga,'', kaže tiho, ''nije skup. Samo neka ga opet neko drži u ruci. Točkovi. Pazi.''

U tom času, kroz napukli prozor, probio se tanki snop svetlosti. Prašina se podiže i zapleše u tom snopu kao roj zlatnih čestica kojee svuda idu sa igračkom. Na trenutak sve je dobilo boju starog sepia filma, predmeti na tom stolu, njeno lice, igračka u mojoj ruci, tišina.

Na izlazu iz haustora, okrenuo sam se još jednom preko ramena i video da je sve nestalo u istom polumraku. Svetlost se kretala polako kao da opipava puls sadašnjeg vremena i zajedno sa lebdećom, toplom i večnom prašinom pravila nestvarne bravure. U toj simbiozi, bilo je više života i sećanja nego u svim stvarima na onom stolu. Tu je bio dah svih onih koji su bili i onih koji još uvek pamte.

Shvatam da prašina, zapravo, ne skriva ništa, ona samo pokazuje prolaznost, jer nismo stvoreni da trajemo već da beležimo tragove onoga što nestaje.

Bez suštinskog učešća, potpuno nesvesno, često se uključjem kao posmatrač, upijač, slučajni svedok u životno nevažnim detaljima prolaznika, znanih ili samo likom poznatih ljudi oko mene, i potrebno mi je samo dovoljna doza nagonskog raspoloženja pa da na mah, nevidljivim nitima budem uvučen i inspirisan detaljima koji imaju neki arahičan ili drugi, na tren primamljiv supstrat u sebi, a dolazi tako iznenada, bez najave, baš kao što i prolazi i često ga se uopšte i ne možemo setiti.

Izmedju gomile stare odeće i knjiga, posloženih s ljubavlju, dužnom pažnjom i pedantno po boji i veličini, koračam polako buvljom pijacom uključenih receptora za prostorno orjentisanje, izbegavam nasumične sudare sa, takodje zagubljenom pažnjom ljudi iz suprotnog pravca, i pogledom štikliram nevažne detalje na koje ne dozvoljavam da mi kradu pažnju duže od vemena koje mi je potrebno da ih pretrčim. Stripovi, satovi, stare ploče, ženske torbe i očuvana obuća sjajnih boja, igračke i nakiti, svega ima.

Postajem svestan da gubim koncentraciju opažanja izloženih nam ''artefakata'', dok mi se useljavaju fragmenti telefonskog razgovora čoveka koji koraca za mnom, slažem kontekst njegovih rečenica, naslućujem njegov lik i lik njegovog konverzanta.

Ne okrećem se. Po tonu i boji glasa, prišivam mu moje godine starosti i prosedu kosu, malo pognutih ledja od napornog fizickog rada, obučenog skromno, obično, al' umiveno i čisto, teško primetno poderanog okovratnika karirane košulje tamnih nijansa, svtlobraon jakne, prostodušnog, iskrenog i veselog izraza lica sa očima koje ''sevaju'' sa strane. Kao na mentalno sluhovnoj klackalici, na trenutak mi je pažnju privukla knjiga tvrdih korica iz vremena socrealizma, pohabane i drečavo crvene boje, pa sam izašao iz konteksta njegove priče do trenutka kad me sustigla recenica ''Olgica je otišla u dućan''. Mentalnim markerom, jarko crvenom bojom mi je poduvčena rec - dućan, arhaična do mere da je nisam čuo od kad sam bio na zimskom raspustu u četvrtom osnovne kod babe Brane.

Zbog arhaičnosti, zbog toga što odavno nisam čuo da je neko otišao u dućan ili bakalnicu, zbog toga sto se ja nikada ne setim te reči, čak ni radi razbijanja dosade upotrebe uvek istih sinonima, minut kasnije, iz istih razloga su mi, s naslovnice knjige položene na jednu od prostrtih mušema, namignula filigranski minuciozno uradjena korpica-vaza. U sledećem trenu mi je ta korpica izkliknula u vremena davno prošla, u njenom provbitnom okruženju, u prostoru koji je nekada bio njeno stanište, nametnula se takvom pozudanošću da sam samo slegao ramenimaa i u sebi konstatovao da je imala dominantnu poziciju na masivnoj komodi sa politiranom površinom, u njoj su limunovi, njih devet, a sa zida, uz koji je komoda naslonjena ritmično se oglašavao zidni sat koji da je tačno pet popodne, čije klatno zrači ranojesenje sunce koje se probija kroz prozor sa heklanom zavesom, šireci dugacke senke na predmete u sobi. Tišina sobe, u kući sa debelim zidovima, zadaje takt tankom, jedva vidljivom sloju prašine, da kao na suncem obasjanom podijumu zapleše...

Na trenutak me prožeo tačno odredjeni život, a to što sam ga morao izmisliti, nimalo mu nije manje udahnulo rasterećujuće lepu lagodnost divnog dana koji možda nikada nije bio, video sam ono što je bilo ali više ne postoji na način na koji nekad jeste bio. U celom tom mixu, zahvalno sam primetio da me malo manje bole neka nedostajanja, zato što nisu ni postojala, to su samo nedokazana postojanja naših želja stvarnih.

I dok sam nastavljao da koračam kroz buvljak, sa korpicom koja se već vraćala svom nepostojanju, shvatio sam da možda sve što pamtimo postoji tek onoliko koliko umemo da izmislimo.

Nama nerazumljivi algoritmi generacije Z (Zumeri), u istoj su meri neshvatljivi kao njima parfemisana ljubavna pisma, gramofonske ploče i kasete, razglednice, herbarijumi, klupice u parkovima s urezanim inicijalima i kino ulaznice.

A istinski, pravi postojani spomenici su telefonske govornice u starim delovima gradova.

Na uglovima ulica, gde danas svetle ekrani i odzvanja žamor užurbanih ljudi, niko ne primećuje male katedrale tišine, u kojima su se nekada glasovi pretvarali u nevidljive mostove. Mala pozornica ljudskih sudbina. Kutije od metala ili stakla, uske, raznih boja, sa ili bez vrata, nekada su bile punktovi nečije radosti ili tuge, priznanja ljubavi ili vesti o gubicima. U njima su rečenice drhtale između uha i slušalice.

Danas stoje zarđale, obrasle u korov, vrata škriputavo se otvaraju samo vetru, njihove slušalice vise kao uvelo voće, izložene podsmehu i grafitima, zaboravu. Unutra nema više glasa, samo praznina koja šapuće o vremenu koje je nepovratno prošlo. Svaka je spomenik našim životima kada su se čekali redovi da se podeli reč, da se dotakne tuđa blizina.

Ako stojite dovoljno dugo ispred njih, čućete tišinu tih praznih kutija i odjek težine prolaznosti. Kao da se nalazite ispred zidova koji pamte glasove, uzdahe i smeh. A ako zatvorite oči, čućete kako odzvanja smeh zaljubljenih, plač majki i tužne pozdrave putnicima. Ako otovrimo oči, videćemo kako smo i sami prolazni, kako sve što gradimo.
Koliko god delovalo čvrsto - sve će postati samo uspomena.

Telefonske govornice, te male grobnice glasova, učile su nas strpljenju i verovanju da je na drugom kraju žice neko ko čeka. Nestale su iz naših života kao stare fotografije na kojima boje blede, ali nas i dalje podsećaju da ništa ne traje zauvek. One su, zapravo, ogledala vremena, da bi nas sada učile melanholiji, da prihvatimo nestajanje, da se pomirimo s tim da vreme briše tragove, a ostavlja samo senke sećanja.

I nije nestala samo govornica. Nestao je način života koji je zamenjen algoritmima. Kome je to tako, gleda u klatno u koje su gledali i stari Grci - prirodni pojam smrti.

Ona šapuće, On udara. Ona tumači, On osvaja.

Ona je reka, On je grom, kad se sretnu nastaje oluja plodnosti.

Kamen koji puca ako ne pusti suzu, Cvet koj vene ako uguši žedj. U njemu je snaga, ona nosi moć tišine. Zajedno su jedna borba i zagljaj, rana i lek, smrt i rađanje. Dva su sveta različita, Venera i Mars, dva krila istog orla, bol i strast, duet snage i nežnosti. Dva plamena: jedan pali, drugi greje.

Društvo im kroji maske, ali tek bez maski oni postaju jedno, celo biće.

Tako je bilo i u vreme starih Grka, za vreme Peloponeskog rata. 27 dugih godina. Rat koji su vodili očevi i sinovi.
Pitam se gde su za sve te godine bile stare Grkinje ?