Odnosi između pogleda i tišine

Nama nerazumljivi algoritmi generacije Z (Zumeri), u istoj su meri neshvatljivi kao njima parfemisana ljubavna pisma, gramofonske ploče i kasete, razglednice, herbarijumi, klupice u parkovima s urezanim inicijalima i kino ulaznice.

A istinski, pravi postojani spomenici su telefonske govornice u starim delovima gradova.

Na uglovima ulica, gde danas svetle ekrani i odzvanja žamor užurbanih ljudi, niko ne primećuje male katedrale tišine, u kojima su se nekada glasovi pretvarali u nevidljive mostove. Mala pozornica ljudskih sudbina. Kutije od metala ili stakla, uske, raznih boja, sa ili bez vrata, nekada su bile punktovi nečije radosti ili tuge, priznanja ljubavi ili vesti o gubicima. U njima su rečenice drhtale između uha i slušalice.

Danas stoje zarđale, obrasle u korov, vrata škriputavo se otvaraju samo vetru, njihove slušalice vise kao uvelo voće, izložene podsmehu i grafitima, zaboravu. Unutra nema više glasa, samo praznina koja šapuće o vremenu koje je nepovratno prošlo. Svaka je spomenik našim životima kada su se čekali redovi da se podeli reč, da se dotakne tuđa blizina.

Ako stojite dovoljno dugo ispred njih, čućete tišinu tih praznih kutija i odjek težine prolaznosti. Kao da se nalazite ispred zidova koji pamte glasove, uzdahe i smeh. A ako zatvorite oči, čućete kako odzvanja smeh zaljubljenih, plač majki i tužne pozdrave putnicima. Ako otovrimo oči, videćemo kako smo i sami prolazni, kako sve što gradimo.
Koliko god delovalo čvrsto - sve će postati samo uspomena.

Telefonske govornice, te male grobnice glasova, učile su nas strpljenju i verovanju da je na drugom kraju žice neko ko čeka. Nestale su iz naših života kao stare fotografije na kojima boje blede, ali nas i dalje podsećaju da ništa ne traje zauvek. One su, zapravo, ogledala vremena, da bi nas sada učile melanholiji, da prihvatimo nestajanje, da se pomirimo s tim da vreme briše tragove, a ostavlja samo senke sećanja.

I nije nestala samo govornica. Nestao je način života koji je zamenjen algoritmima. Kome je to tako, gleda u klatno u koje su gledali i stari Grci - prirodni pojam smrti.

Ona šapuće, On udara. Ona tumači, On osvaja.

Ona je reka, On je grom, kad se sretnu nastaje oluja plodnosti.

Kamen koji puca ako ne pusti suzu, Cvet koj vene ako uguši žedj. U njemu je snaga, ona nosi moć tišine. Zajedno su jedna borba i zagljaj, rana i lek, smrt i rađanje. Dva su sveta različita, Venera i Mars, dva krila istog orla, bol i strast, duet snage i nežnosti. Dva plamena: jedan pali, drugi greje.

Društvo im kroji maske, ali tek bez maski oni postaju jedno, celo biće.

Tako je bilo i u vreme starih Grka, za vreme Peloponeskog rata. 27 dugih godina. Rat koji su vodili očevi i sinovi.
Pitam se gde su za sve te godine bile stare Grkinje ?