WDF

i ti i sve one prekrasne putane i svi mi i ti i ja smo isti
ista vrsta...malo dajemo..više volimo uzeti..i radimo to
uzimamo
grabimo ono što nismo zaslužili i čega nismo vrijedni
drobimo ono svoje malo ljudskg u sebi samo da dobijemo puno...puno..nečeg..za što ni neznamo šta je
niti tko..

želim...želim..
stupam tragom svojih želja..lošeih pogleda i gladnih srdaca.
virištimo u gluhu noć spisak naših slijepih želja
i ne mislimo na druge
nije nas briga za druge
bar valjda mene nije



Link

dal ponekad pogledaš svoje snove
dal me vidiš u njima

ima li me...
ima li me imalo...
ima li me imalo u tvojim snovima...
dal me vidiš...samo malo..mene..

mene

onaj koji je otrovan do kosti
sam svoj sram
ne volim..ne živim za nikog
samo bih želio biti nečiji san.....
mogu li ...
mogu li bit tvoj san

molim te.

i sve to moje jadno opstajanje koje se zove životom....sveje bljedo...

moram u grad....a pregotov sam za grad
sranje....

sad se pitam..zašto sam sam..i
Između toliko ljudi s kojima radim...toliko ljudi na ulici..toliko ludih snova...
i uvijek sam.
ne treba mi rastopljeni kamen iz vulkana
ne treba mi voda iz kamena
ne treba mi ništa
valjda je u tome istina
jedem kad sam gladan
pijem kad sam gladan :))

uranjam u nju kad sam zver bolesna sljepa
luđak od mahovine
i sve manje se vidim u ogledalu...nije da se sam sebe bojim...al nije mi ugodno
nekako mrzim sve one misli da netko stavlja ruku na tvoju kožu
samo mirujem i gledam u zid
ne znam što je ljubav.....samo dopuštam vjetru da prolazi kroz moje skolpljene oči

ne vjerujem tko sam.



Link

dan za danom gledam galebove...glatke bijele ptice...
tako spretne na nebu..
spretne na vodi...

gledam kako jedre na vjetru...plove i vjerojatno snivaju da su siti i zdravi....
a tko zna..
možda sanjaju nešta drugo...možda ništa ne sanjaju...možda bivaju zli i oholi..možda samo pokušavaju preživjeti...
kao svi mi ...kamuflirani u muziku...modu..nešta skupo...lijepo...a ljepote ni od kuda...

bar su meni jednostavni
samo lete...naprave gnijezda koje nitko ne vidi...
plove...lete..plutaju..
kolju golubove
jedu ih

tko je od nas johnatan...

ja jesam
a vi ?

za sve nas

Link

ponekad...kad sanjam samo sebe... i ništa drugo
stopala mi tonu u beton...pogled ne mogu dići put neba
ruke mi lome korjenje nikad živih stabala

nekakve mrtve ptice žive u meni

kako bih želio da te volim.Link

mmmhhhmmm...
jebote....kak je to zanimljivo kad mozak pustiš da igra svoju igru..
samo ga pustiš s lanca...
otkopčaš ga...
slobodan ko pesek bez povodca....
šnjofa okolo ....drka kurac..jebe mu se živo....
viri u one kutke naših...neštaž...dok to nije zdravo..al...slobodno...be my guest...
sam će ispaštati za to....ko ga jebe...
moj mozak trenutaćno pase travu.....nije neka kvaliteta...
mislim trave...al ak njemu paše...tko sam ja da se bunim.
na
nekako ga malo osjetim...iako smo se sad razdvojili...nekako ga mirišem..
moj mozak ima obično miris spaljenog nečega...badema...iperit...ponekad miriše na vruće ljetno popodne
ponekad uopće nema mirisa....ko da ga hanibal nije speko....

ionak nema veze...glavno da sam ga pustio da se malo igra
bez mene kao privjeska..
teškog utega s kamenim srcem.

basta


regard ride it...tipkaj jebo te na jubitou....

i kad otvorm svoje noćne oči
moja sjena hoda iza mojih leđa
čak i po noći...moja gruba sijena hoda iza mene

gušterova kičma

možda sam pas
boli me sve...ali sam tup...samo tup osjećam samo udarce....i to nekako izdaleka....kao da nisu moji...samo šteta je moja.
možda me zaista sreća voli
možda mi hodamo zauvjek dvoje..nikad nisi sam
hodam sa svim onim teretima koje pobereš u životu..
nikad nisi sam

sam

šta sve možeš biti....
koje sve priće mogu isteći iz tebe...
tko smo iza zatvoreenih vrata...kuga ...il obično sranje...možda pas.
koliko naše male duše zavijaju oko dva sata iza ponoći...
znam da moja kriči
samo želi neki kurac koji joj ne mogu dati
svi uvijek žele neke stvari koje im ne možeš dati...pokloniti....
ne da ne želiš...nego ne možeš

pas

hodam ulicom posle posla
idem u grad
ne...hodam kroz grad
samim time ima nešta grada u meni..i ja sam u gradu...
plovim po pločniku..prepoznajem kamenje koje se klima...mislim da i kamen prepoznaje mene..
možda se malo stidi...al.. ipak...zna me i poznaje.

i tako kameni ja hodam ulicama od tvrdog materijala...
poznamo se..ko par tvrdih tipova...materijala...

al
ne mogu reći da osjećam nelagodu kad kamen i ja hodamo.
ništa mi više nije posebno...niti kamen koji živi moj život..nit ja koji živim kameni život.

ne znam jel mrki ledeni pogledi sade kamen u moje srce...ili sam se rodio s tim tvrdim kostima i srcem.
.

kako odvesti sebe od savršenstva...
kako uroniti u baš stvarni život
nije da vas pitam... samo imam neku raspravu sa sobom...pa valjda zamišljam da s nekim pričam..
a pričam kurac...sve moje ...naše priče su okrenute samo nama...

zaista ne znam koliko koristi guljenje rana..sasvim ne zaraslih rana
koliko nas čisti
i koliko nas ozljeđuje.....

zbilja ne znam.

postoje milioni načina kako možemo ozljediti i sebe i druge
zašto ih ne bismo iskoristili..

Imam deku sa zvijezdama
Noćas sam spavao pod njom
Kad ugasim svijetlo
Zvijezdice lagano sjaje

Spavao sam pod zvijezdama
I bilo mi je toplo

Spavao sam pokriven zvijezdama
Link

tjedan dana ponovo u tuđini...a osjećam see ko doma...
na poznatoj šetnici prepoznajem kamene ploče koje se klackaju.....suhe panjeve nekog bilja koje je nekad bilo...

valjda moj/naš dom može biti bilo gdje...

kupio tu novi laptop...stari crko....pa mi je trebalo dva dana preko kurca posla da ga prilagodim windovsi..hrvatski...pa mail adrese kojima se nemrem sjetit lozinki...

toplo...toplije...
tu stalno puše vjetar...ja sam na obali...u škveru....
gore u gradu ne tak jako...
ali toplo je....sad je nekih 15 stupnjeva...

i tak...sreo stare prijateljice...trgovce i puno konobara i konobarilica koji me poznaju.
egzota...iako me zamjenjuju za rusa...
baćuška

...ma šta sam ono htio reći.....
nemam pojma...

ponekad zaista gledam ljude oko sebe kao lovinu...
nije da volim okus ljudskog mesa...
jednostavno osjetim da su slabiji...i slina mi počinje curiti iz usta.
pogotovo kad je puno ljudi....

stanem u neki mrtvi kut...i gledam divljač...
začudili bi se kolko su ljudi ranjivi i nježni...

ma već znate to.
jutra u ogledalima...ponekad mučni ručkovi...ponekad mučne noći sa samim sobom.
a treba ti netko.

ili ne treba.

ne znam


Uredi zapis

02.02.2022. u 12:52   |   Komentari: 4   |   Dodaj komentar