Pomjera u meni one gene Dunava... Pa ja tečem... i kad stojim...
Ali opet...Dal' bi ikad bila moja ti?
Rekla si da baš ne umem novce brojati...
I da je Ništa sve što nudim...
Naposletku, ti si navek znala da sam živac...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da ću u po reči stati...
07.03.2006. u 12:33 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar
da se neću osvrtati nikada....
Autor: ribica0203 | 07.03.2006. u 12:34 | opcije
slika je prekrasna..tekst tužan.. diraš me tu negdje unutra...po nekoj rani.
Autor: previse-zensko | 07.03.2006. u 12:40 | opcije
To je jedna nostalgična stvar :-)))
Autor: Balasevic | 07.03.2006. u 12:44 | opcije
Opet si mi jaako tužan :)) Nemoj da te predaleko odnese :;)
Autor: erika45 | 07.03.2006. u 12:51 | opcije