Od svega po malo!

čaša čaja na stolu,

lampa – tako te, možda naivno, vidim

za pet, za dvadeset, za sto dvadeset pet

godina, dok čitaš ovu pesmu, dok misliš o meni, čoveku

od pre dvadeset ili sto dvadeset godina – kako sam

živeo? Ja i moje doba: beznadno umorni ljudi,

nekoliko datuma, mesta poraza, imena: formula koje smo tada

ponavljali, sa detinjastom nadom živih, gluplji od tebe

za mudrost koju je vreme dalo tebi: koji živiš

posle svega: posle nas, posle svih. – Tako malo

umem da saopštim, isto kao svi. Ali

živeo sam i neću da umrem ceo: da ostanem

za tebe svako, predmet statističkog

smilovanja ili prezira. Ono što je bilo samo,

samo ja, jeste van istorije. Te ću reći o sebi

jedinim jezikom dostupnim obojici: o mirisu mokre

gradske prašine pred prozorom (pala je kiša), o stolu

što žulja laktove, o kucanju sata, o ukusu vrelog

čaja, o svetlosti lampe koja mi je vređala pogled

dok sam pisao ovu pesmu – opštim jezikom svih

pet čula,

besmrtnih.


Bronjislav Maj


Janis Joplin Piece Of My Heart HQ

Link

Jutro...