Od svega po malo!

Jednom, negde na moru,
u mraku između Starog Grada
i trajektne luke,
smestio se kafić.

Prikolica sa izduvanim gumama,
i tri rasklimana stola,
u šumi, prema pučini.

Svetla se nikada nisu ni palila,
jer stolovi su uvek bili prazni,
osim jednog, gde sam sedeo ja,
i čudna devojka.

Jedina svetlost je dopirala
iz restorana sa druge strane zaliva.
A i ta devojka, ne znam otkud ona tu,
da li smo dolazili zajedno,
ili smo se za stolom nalazili ?

Čini se da nikad nismo progovorili.
Svako je ćutao svoju tišinu,
i jedino smo delili hladan burin,
što je noću duvao sa mora,
prelazio preko naših obraza,
i njihao visoke čemprese,
gore na brdu, na putu za groblje.

Iz prikolice se čula muzika Stounsa
koju nikad nisam naročito voleo,
ali tada mi je prijala.
Išla je uz mrak, šum valova,
njeno ćutanje i neprestano padanje
zvezda repatica.

Ponekad bi se prenula,
znam da je htela reći da pomislim želju,
ali ćutanje je predugo trajalo,
da bi ga prekinula.

Ja bi uvek prvi odlazio,
da ne ostanem zauvek,
kao zrno šljunka dole na plaži.

A mraka se nisam plašio,
samo sam hteo da ga sa nekim podelim,
sa mirisom mora , dok padaju zvezde.

Leto prodje za tren,
kao na brzinu ispričan život
i pamti se po kišama, Suncu
i vetru i još po nećemu
što smo uradili po prvi put .

Već se dozivala jesen
i restoran na drugoj obali
je ugasio svoja svetla.

Mi smo i dalje pili isto crveno vino
što nas je uvek na stolu čekalo.

A onda je iz prikolice
izašao sedi gospodin
i devojci naplatio popijeno.

Ja sam hteo da častim
ali starac reće da za ovim stolom,
kad odlazi,
svako mora da plati svoje.

Razdanjivalo se a ja sam sedeo
jos uvek za našim stolom.

Devojka je otputovala prvim trajektom.

Niko je nije pratio,
samo sam nazdravio čašom
kad mi se ućinilo da je još uvek vidim.

Sedog sam viđao jos dvadesetak godina
i nikad na kraju leta nije hteo da naplati.

Kaže – ti ćeš se još vratiti.

A onda me nije bilo skoro četvrt veka.
odvučen suviše daleko,
jedva sam pamtio kako se tišina ćuti.

Kažu mi da još uvek postoje
ona tri stola okrenuta moru
i da su na prikolici našli moje ime
sa danom kada ću se vratiti.

A znam da moram doći ,
makar da samo platim
ono crveno vino.

A čudna devojka?

Siguran sam da i ona živi ,
samo na nekom drugom mestu,
možda tamo gde padaju zvezde,
ili u zvuku poljubaca na nekoj plaži.

Otvaram konzervu sardina.

Na rubovima savijenog poklopca
ponovo zatitra hladan burin,
otrgut iz krošnji čempresa.

Kažu da ima priča bez duše,
ali života nema.

Kotoraš Pepi

Ovi stihovi me podsijetise na dane prije 22-23g...

Dido - White Flag"

https://youtu.be/j-fWDrZSiZs

https://youtu.be/fuo2KXZPQ2E

Nije bila vjenčana ljepotom

Imala je što mnoge nemaju

Krasilo je ono ono nešto

Bijelo lice sa prćastim nosem

Iskricama sjaja blještila u oku

Usnicama medom okupana

Ljutila se i durila često

Javljala se nježno mazno kao mačka

Prpošnim korakom lakonoga brezo

Očima zova boje danas sutra

U haljini žutoj lelujavom tijesnoj

Lastavičjih krila u letu zagonetnom

Satkanom sa dušom Morane

I ne mogu vjerovati sebi

Kad prohuja u vrtlogu bijesnom

Neka pustoš počiva u meni

Zaboravljam njene oči strašne

Zametene ruke tragove koraka

Sad vjerujem u sudbinu neku

B..

https://m.youtube.com/watch?v=SRC6NEdSLIA

Čudno te nema.
Kao da te je neko ukrao, oteo,
otrgao iz srca
u ružnom snu.
I uzalud se budim.
Uzalud izlazi sunce
i padaju kiše.
Uzalud grožđe zri
i ode vinu piše.

https://youtu.be/3XhDGkg8SpQ?list=RDVjEq-r2agqc