Iskričarije

Kad bi tanjuri znali govoriti, pričali bi o nježnim rukama koje ih bjehu stavljale na stol, koje su ih nosile pune hrane, koje su ih s pažnjom prale, brisale i pospremale.

Kad bi čaše znale govoriti, pjevale bi o usnama koje su ih meko dodirivale, ostavljale na njima obrise ruža ili tek jedva vidljivi trag finog zalogaja zalijevanog iz njih.

Kad bi stolice znale govoriti, šuškale bi viceve o stražnjicama, velikim, malim, oblim i kruškastim, uglavnom toplim i tek pokojom hladnom.

Kad bi jastuci znali govoriti, ispjevali bi stihove o obrazima uronjenim u njih, o kosama rasutim na njima, o dahu, katkad tihom, sporom i dubokom, katkad glasnom, brzom i ustreptalom.

Kad bi kreveti znali govoriti, samo bi šaptali. Ili bi šutjeli iako znaju govoriti, jer neke se priče najbolje pričaju tišinom.
Šaptali bi o tijelima, šutjeli bi o suzama.
Šaptali bi o zagrljajima, šutjeli o opraštanjima.
Šaptali bi o obećanjima, šutjeli o razočaranjima.


A kad bi ljudi znali ne samo govoriti nego doista i reći, kad bi to mogli i htjeli...