samo tako

Danas umjesto da odmah poslije posla krenem doma, prošvrljah malo po gradu. Bila sam nervozna, malčice ljuta, pa da si nakaj kupim i razveselim se, a usput vidim ima li kaj novog. Gledam u izlog i razmišljam o divnoj haljini i imam li dovoljno za cipele koje bi išle uz nju... kad... poznati glas (previše poznat). Okrenem se, a iz mene moja najveća ljubav, sa trudnom ženom i dvogodišnjim djetetom. Mislila sam da ću umrijeti kad je otišao, a sad gledam u njega/njih i ništa. Niti me presjeklo u želucu niti sam tužna ili sretna kaj sam ga srela. Popričali smo, upoznala sam mladu obitelj (zgodna i tiha ženica, slatki dječarac, bit će na tatu kad odraste), nisam osijetila ljubomoru. I sad si mislim, jel istina da je sve prolazno. Mislim, drago mi je da je dobro, ali ne osječam više nikaj za njega, a stvarno sam mislila da ću umrijeti kada je otišao.