samo tako

Eto, čini se stigla je. Vani pljušti kiša, sve je žuto i tmurno, svi, oko mene su nervozni. A ja... ja uživam. Tako mi je lijepo, nekako mi sve izgleda kao kroz ružičaste naočale i nadam se da će tako ostati dugo, dugo, dugo
 
 

sam otkrila da sam oduvijek znala, ali... žensko - ja, pa sam mislila da ne znam
 

Danas umjesto da odmah poslije posla krenem doma, prošvrljah malo po gradu. Bila sam nervozna, malčice ljuta, pa da si nakaj kupim i razveselim se, a usput vidim ima li kaj novog. Gledam u izlog i razmišljam o divnoj haljini i imam li dovoljno za cipele koje bi išle uz nju... kad... poznati glas (previše poznat). Okrenem se, a iz mene moja najveća ljubav, sa trudnom ženom i dvogodišnjim djetetom. Mislila sam da ću umrijeti kad je otišao, a sad gledam u njega/njih i ništa. Niti me presjeklo u želucu niti sam tužna ili sretna kaj sam ga srela. Popričali smo, upoznala sam mladu obitelj (zgodna i tiha ženica, slatki dječarac, bit će na tatu kad odraste), nisam osijetila ljubomoru. I sad si mislim, jel istina da je sve prolazno. Mislim, drago mi je da je dobro, ali ne osječam više nikaj za njega, a stvarno sam mislila da ću umrijeti kada je otišao.
 

Obožavm sve šareno, pa i pretjrano. Čini me veselom i zadovljnom!!
 

Ima li tko da mi ju donese?

Zapravo žalim. Ne zbog njega, a ni prvi ni zadnji koji me nije voljeo. Naiči će netko drugi i vrijedniji. Više žalim zbog toga što ne postoji nitko kome bih rekla da mi je sada loše, da mi treba nečija utjeha i malo smijeha. Netko tko će reči da je on za sve kriv... i, znate sve što se govori u tim situacijama. Što je to meni da ne postoji nitko kome bih se požalila i kome bih plakala "na ramenu"? Jel itko tako usamljen?