Čovječe, kakav blog!

Ma nema potrebe sve shvatiti tako doslovno.
Naravno da navijam za sve koji se zaljube niti sipam otrovne sline po parovima.
Ja ti samo pišem o svom iskustvu, ja doista nisam imala ni minimum tog nečeg kvalitetnog.
Mogla bih to svesti na to da su me privlačili neobični ljudi, osebujni, a da ti je zapravo za miran suživot i stabilni odnos to fejl (jer istovremeno sam htjela biti i bila i jesam mama, dakle još kao dijete kad sam se igrala s barbikama bilo je- počešljati, minica, štikle, torbica PA ZALIJEPITI JOJ 1 ili VIŠE BARBIE BEBE NA ČIČAK na haljinu i onda ide van moja barbika!)...

Dakle, tipovi koji su se meni sviđali jednostavno nisu bili za to, nemam sad cajta analizirati ali...
To su sve redom bili likovi kojima je nešto nedostajalo za to.
Neki su bili jbg frikovi, neki ovisnici, neki su imali neki bug...
Fora likovi za ovak izać, brijat, pospikat, road trip u nepoznato, ali suštinski NE za to kaj sam ja uvijek željela a i MOGLA.
RADI SE O TOM DA SAM IH JA NAVODILA MOŽDA NA KRIVI TRAG NESVJESNO.
Ja sam uvijek paralelno s raznim ludostima i rokenrolom, bila sposobna umiti se, dobiti 5 na faksu i pozdraviti kulturno starog susjeda ponjet vrećke.

Elem, imala sam fobiju od tog da završim s dosadnim kenjatorom od kakvih dobijem osip, ti neki HUBBYji koji žele sa suprugom nositi iste trenirke iz Lidla, hvale poriluk, ...
U biti taj bi bio super jednom kad si mama ak to toliko želiš biti.
Ali ljudi ja bih ga roknula iz mitraljeza, nemrem.

U tom smislu ja danas SVOJE tipove gledam kao iguane doljeopisane.
Iguana kao "kućni ljubimac" krajnje je ludilo ali ja sam ih nabavljala ne jednom.
Ja sam mogla imati i zlatnu ribicu i imala, ali ne zadugo.
Bile su mi užasno dosadne. Te grozne iguane meni su bar bile zabavne.

Naprosto je došla faza života kad nemam želje za iguanom.
A zlatne ribice dosadne, ja nikad nisam zagotivila, pod cijenu iskrene i neopisive muke s 1001 "muškom stvari" i da ponekad sjednem na stepenice, zapalim cigaretu i krenem ridati od muke.
Točno mi TREBA muškarac da auto, štilovke... ja to ljudi moji... mislim, tresem se na dnevnoj bazi.
ALI.
Ugasim čik i hitim ga šogoru u bašču... ustanem... i smislim nekaj već.
Ide. Ide jebiga što kaže Pero Nikić.

Ja sam u situaciji da bi mi Općina Perušić trebala dodijeliti muškarca da mi bude lakše.
To kak ja živim nije normalno ni za ženu.
Ali ja zaista priznajem da mi je nezamislivo jedne jedine minute više ikad, uopće trpiti iguanu.
A zlatnu ribicu ne bih makar mi nokte čupali i zube naživo.

Ne mogu smisliti čak ni biti u vezi, odnosu, jednostavno gadi mi se to.
U životu sam imala muškarce koji su me isključivo gnjavili, bilo je super momenata ali iskreno temeljno su parazitirali na meni, ja ne znam za osjećaj biti žensko, uvijek sam morala biti i muško, egzorcist, psihijatar, ako ništa bar plesačica oko indijskog maharadže, sve je to iskreno toliko skurcano, dosadno...
Neke stvari mi danas nisu jasne koje sam radila; tipa kratka kosa ili onaj tuš za oči OMG kao mačka... wtf...
Ali najnejasnije mi je kako sam očekivala da 2+2 ne budu 4.

Ja sam djecu imala s tipovima koje je trebalo samo povaliti na ledini.
I to vam je sva priča, nikakva prokletstva.
A da mi netko kaže WIFEY IDEMO U LIDL PO MEČI TRENIRKE ...dogodile bi se loše stvari.
Ne podnosim dosadne ljude.
Danas sam preumorna da podnosim iguane.
Uostalom, ne morate maziti brkatu zmiju, ali pustite je na miru da nastanjuje svoje stanište i uživa.