Čovječe, kakav blog!

Ne moram ja biti ni jaka ni posebna žena, niti sam.
Kao i svi mi, igram s kartama koje sam dobila.
Prilično jake karte, nek svo zlo bude u tom da sam istrpjela neke životne udarce- a tko nije?
Puno je više tog na čemu sam zahvalna, čak mi je često neugodno kaj sve imam dok tamo netko umire od gladi i spava na kartonu.

Smatram da je svijet prepun istinskih debila koji su se u stanju zbedirat zbog malo celulita, pohlepno željeti još i još i još pa nek prisjedne, da ljudi hodaju s bolesnim uvjerenjima i nedostatkom svijesti.
Kaj me boli kurac ak nemam MANOLO BLAHNIK pa nisam se potrudila ni uguglat da vidim koja je to pizda materina.
Imam Puma tenisice koje su udobne kao pijesak.
Imam par čak prilično zgodnih nogu.
I apsolutno sam oduševljena- a da ću se potresti što nemam neke cipele od ne znam koliko tisuća dolara?
Pa daj ljudi, kak vam nije žao da ste se inkarnirali u takve rezone/ bolje bit kokoš pa sve u 3 pizde materine.

Meni se moj život ne čini ni približno težak niti sjeban, čak iskreno ne kužim wtf.
Bilo je i ima i bit će, određenih težina.
Zato smo tu- Zemlja je poligon iskustava.
Svi imamo svoj ćup meda, i ćup dreka.

Kukati oko toga nema smisla, uzmeš žlicu i dereš
Kad je med na redu, e onda produži užitak, tantra.
Kad je drek, jebešmumater, zažmiri i izdrži.

Jedino nemoj sebe žaliti.
Došao si na svijet iskusiti.
Nemoj se zatvoriti u sigurnosti, motononije, zaglupljivanja, nemoj se svesti na hranitelja mačke, niti sebe varati da je postignuće kad te neka firma prevesla kao pušača i uvali ti krpu tekstila za par soma eura.
Tu smo da mislimo, osjećamo, riskiramo, volimo, ludujemo, tugujemo.
Najviše što možemo jest- biti.

Pa jebeš ga, ako je već tako, žališ li me što sam se zajebala ili ti je drago da sam pokušala, u svakom trenu, all in?
Meni se čini da mi nemirni dobijemo u nagradnom paketu, ponešto umora i neki neobično melemast mir.
"Što god je da je, borila sam se".
Nekad izgubila, nekad pobijedila.

Ali nikad nisam čuvala koljena od krasti niti me brinulo vide li mi se gaće dok se penjem na drvo- tu je poneki ožiljak, ali iz godine u godinu jela sam najbolje trešnje...
Nikad samo one koje se lako dohvati.
I nosila sam trešnje kao naušnice, i pljuckala koštice, i gutala ih, i zaista uživala.
I kad bih pala, opet bih se popela.
Jer tu je trešnja- nije da se gleda, nije da se o njoj misli, nego je da se obere.
I nikad ne zaboravimo važnost da se duple stave na uši, bez tog ništa nisi napravio...igrajmo se i allegro vivace!