-

Razmišljala sam (a to uvijek zloguko zvuči.)

Netko mi je naredio da nestanem. I, htjela sam, zbilja. Usprkos nakostriješenosti, zapravo sam poslušna osoba.
Zaista jesam. Ali, avaj.

Sad će ispast da je problem do mene, ali ja tu ne mogu ništa.

U fizikalnom smislu, nestajanje je nemoguće.

Čak i ako jako stisnem, mogu samo promijeniti oblik, agregatno stanje. Ili se sakrit u neku nastranu fizikalnu reinkarnaciju.

U jebenog ježa. Dikobraza. Podivljalu mačku. Šumu. Vunu. Vatu. Paru. Vatru. Tatru.

Franka Sinatru:)

Sublimirat, kondenzirat. Prosvirat. Nitko me ne smije dirat.

E, ali hoće li ta vodena para koja budem, hoće li se i dalje znati da sam to ja? Imat će moj evaporirani DNK?

Ozbiljno. Po nečemu? Smijehu?

Ja bih se sakrila, onda.
Red je.
Da se čini kao da sam stvarno nestala i to se smije netko drugi, samo malo sličan.

Ali obavezno netko potpuno nov.

Link