Odnosi između pogleda i tišine

Ako biste ovog jutra prošli pored Narodnog muzeja, videli biste prizor savršeno uklopljen u naš kulturni pejzaž: monumentalna zgrada i bronzani konj koji deluje umornije od ljudi koji žive od državne plate, a unutra čuvar koji je bio u dubokom, konzervatorski stabilnom snu. Ne običan san, već oblik profesionalnog odmora karakterističan za zaposlene u institucijama čije radno vreme ima samo teorijsku vrednost.

Dakle, ustanove koje se zvanično otvaraju u 10, ali realno prorade oko 12:40, i to samo ako neko od kustosa ima emotivnu potrebu da odšrafi prozor i izviri napolje. U muzeju, gde se prošlost čuva u vitrini, a sadašnjost u kantini, jutros je zabeležen još jedan istorijski trenutak: čuvar muzeja, ponovo je zaspao na svojom najvrednijom relikvijom: stolom. „Nisam zaspao, ja sam bio u stanju mirovanja, kao eksponati“, pravdao se čuvar, koji je, kako saznajemo, radno angažovan po principu dovoljno je što sam tu. Taj princip je, inače, odavno prihvaćen kao standard u institucijama koje rade kad su zatvorene, a ne rade kad su otvorene.

Dok posetioci nisu mogli da uđu jer je “trenutno pauza”, čuvar je pokazivao zavidnu posvećenost svom ključnom zadatku, u održavanju kontinuiteta neodgovornosti u kulturnim ustanovama. „Znate kako, ja ovde radim kad zatvorimo, tad zaista nastavljamo sa poslom. Kad otvorimo, onda se svi pravimo da postojimo.“ Eksponati su prijavili da im prisustvo čuvara pričinjava stres. “Gleda nas kao da se takmičimo s njim ko će manje da se pomeri”, izjavio je bronzani predmet iz 7. veka, vidno potresen činjenicom da čuvar spava naspram njega već treću smenu zaredom.

Uprava muzeja je kratko saopština: „Čuvar radi svoj posao. A šta je posao čuvara? Da bude tu, a da li je budan, to je već suptilna interpretacija radnog mesta.“

I tako, dok istorija čeka da je neko pogleda, a čuvar nastavlja svoju borbu protiv radnog vremena. Herojski. Nepokolebljivo. Sa očima čvrsto zatvorenim. U zemlji u kojoj se sve čuva tako što se ništa ne radi, muzej ima svog čuvara snova, čoveka koji je konačno shvatio da najlepša umetnost nastaje kad ne radiš ništa, ali se praviš da si deo postavke.