Odnosi između pogleda i tišine

U polumraku haustora, između oronulih vlažnih zidova, gde se miris prašine meša sa starim novinama, prostire se dugačak, improvizovani stol pretrpan predmetima kao arheološko nalazište nekih davnih života. Predmeti su poređani kao da su izbačeni iz samog vremena. U svakom ima nečega od tišine onih koji su ga doticali prstima, pogledom ili dahom. Stari fenjer, sat sa ispucalim staklom, porcelanska šolja sa napuklim rubom, sasušena detelina u požuteloj knjizi šire utisak prisustva u improvizovanom intinmom muzeju. Kao da neko rasprodaje sećanje na nestali dom u delovima, a zadržao je samo tišinu.

Iza stola sa pomirenom mirnoćom sedi starica. Njeno lice, izbrazdano od godina, prejako osvetljava snopom svetlosti sa prozora koji ne dihtuje i pojačava grč Između umora i blagosti, između zaborava i sećanja. Na rukama joj modre žile i prozirna koža, prsti, tanki i mirni, kojima povremeno pređe preko nekog predmeta, ne da ga obriše, nego kao da ga blagoslovi i zahvali mu na istrajnosti i što se sada nalazi baš na tom stolu. Njene oči, sive i bistre, prate one koji prolaze, ali bez prodajnog nagovora. Kao da zna da oni ne zastaju na tom mestu da nešto kupe, nego da potraže ono što su davno izgubili u prošlim vremenima.

Zastao sam i ja kad sam video drveni automobičić sa točkovima od metala i osetio da mi se usne nesvesno razvlače u blagi osmejak. Pogled mi se na trenutak zamaglio, a ruka nesigurno posegnu za tom drvenom igračkom. Taj, ili sličan automobilčić, nekada je pripadao mom starijem bratu. Dodir me vrati u kuću koja više ne postoji, na pod prekriven šarenim ćilimom i čuo sam topli glas majke iz kuhinje. U jednom brzom trzaju, celo detinjstvo mi se vratilo kao zaboravljeni miris. Isto tako je i nestalo u deliću sekunde.

Starica me gleda blagim pogledom koji ne traži reč, jer mnogo puta je videla taj trenutak prepoznavanja, kad nešto iz tuđeg života odjednom pripadne nama.

''Uzmi ga,'', kaže tiho, ''nije skup. Samo neka ga opet neko drži u ruci. Točkovi. Pazi.''

U tom času, kroz napukli prozor, probio se tanki snop svetlosti. Prašina se podiže i zapleše u tom snopu kao roj zlatnih čestica kojee svuda idu sa igračkom. Na trenutak sve je dobilo boju starog sepia filma, predmeti na tom stolu, njeno lice, igračka u mojoj ruci, tišina.

Na izlazu iz haustora, okrenuo sam se još jednom preko ramena i video da je sve nestalo u istom polumraku. Svetlost se kretala polako kao da opipava puls sadašnjeg vremena i zajedno sa lebdećom, toplom i večnom prašinom pravila nestvarne bravure. U toj simbiozi, bilo je više života i sećanja nego u svim stvarima na onom stolu. Tu je bio dah svih onih koji su bili i onih koji još uvek pamte.

Shvatam da prašina, zapravo, ne skriva ništa, ona samo pokazuje prolaznost, jer nismo stvoreni da trajemo već da beležimo tragove onoga što nestaje.