Godot samo što nije

Dragi moji,

Nakon svih mojih avantura s kišobranima, garažama na krivim etažama i ulascima u pogrešne kafiće, vidim da su se neki od vas u komentarima počeli pitati jesam li ja zaista toliko smotan. Odgovor je "da". Ali danas sam ovdje da vam pružim objašnjenje. Da vam dokažem da ja nisam kriv. To je genetika.

Dopustite da vas vratim u prošlost, u jedno davno doba kad se na Petrokemiji marljivo radilo, a krumpiri se nabavljali direktno "od kolege". Glavni akteri: moj otac (originalni zbunjola, a da to nije ni znao) i ja (tada još samo zbunjola-pripravnik).

Misija: Otići u jedno naselje prije Kutine po dogovorenu turu krumpira. Kolega s posla. Sve sređeno. Problem: Moj otac, naravno, nije točno znao gdje kolega stanuje. Znao je "otprilike". A "otprilike" je, dame i gospodo, uvod u svaku dobru komediju.

Vozimo se mi tako, polako, skeniramo dvorišta. "E, mislim da je to ova kuća", kaže stari odjednom, s autoritetom čovjeka koji je upravo bacio novčić i nada se najboljem. Skreće i parkira u dvorište.

Iz kuće izlazi neka žena, briše ruke o pregaču. Moj otac, samouvjereno kao da je tu svaki dan, izlazi iz auta: "Dobar dan! Ja sam se s kolegom dogovorio da dođem danas popodne..."

Prije nego što je uspio dovršiti rečenicu, žena ga prekida širokim osmijehom: "Aaaa, da, da, vi ste! Zvao me muž prije sat vremena! Rekao je da ćete doći. Ajde, evo, samo uvezite auto u ovu garažu, sad ću vam otvoriti."

Ja i otac se pogledamo. Malo nam je čudno. Mislim, zašto bi krumpiri bili u garaži? Ali dobro, tko zna, možda čovjek tamo drži trap, nećemo se miješati u seoske običaje. Stari je vidno zadovoljan što je pogodio adresu iz prve.

Žena otvara velika garažna vrata, a unutra – prazno. Nema krumpira. Nema ničega osim alata na zidu.

Moj otac, sad već vidno zbunjen, gleda u ženu, pa u garažu, pa opet u ženu. "Oprostite, a... gdje su krumpiri?"

Žena stane. Onaj osmijeh joj se zaledio na licu. Gleda ona nas, pa gleda naš auto, pa opet nas. "Ka-kakvi krumpiri?"

"Pa", kaže otac, "mi smo došli po krumpire. S kolegom sam dogovorio..."

U tom trenutku, gospođi se upalila lampica. Počela se smijati tako glasno da su se vjerojatno i kokoši u susjedstvu uznemirile. "Joj, ljudi moji, oprostite! Meni je muž (isto kolega s Petrokemije!) rekao da će mu danas doći drugi kolega da mu pogleda auto, ima neki kvar!"

Stajali smo tamo nas troje u potpunom čudu. I onda smo shvatili vrhunac ironije. Moj otac je vozio potpuno isti model i boju auta kakav je trebao dovesti taj kolega-majstor.

Potrefilo se da su se dva kolege s Petrokemije, u istom selu, u isto popodne, dogovorila za dvije potpuno različite stvari, a mi smo, naravno, uboli krivi dolazak. Došli smo po ručak, a skoro smo završili na generalci.

I eto. Vidite sad? Ja protiv te genetike ne mogu. Krv nije voda. Jabuka (ili u ovom slučaju, krumpir) ne pada daleko od stabla.

Iskreno, što je dejtanje u 50-ima drugo nego to? Često misliš da si došao po krumpire, a ispadne da druga strana očekuje da joj popraviš auto. Ili obrnuto. Ključ je valjda samo nasmijati se toj kozmičkoj zabuni, ispričati se gospođi i nastaviti voziti do idućeg dvorišta.

Vaš, nasljedno smotani, Zbunjola

zgodno pišeš, ima i fora, a to je onda i zanimljivije

well , čitamo te, dakle ne daj se pokolebati u vezi dejtanja, :))

Ma kakvo kolebanje!
Ja uredno sakupljam materijal za moje remek-djelo u nastajanju: Od 'Klika' do 'Seen-a': Ispovijesti jednog dejtera
;)

:))

Ma super je!