Čovječe, kakav blog!

I čini mi se da je ključni problem ljubavi danas (izuzev tragedija, osobnih nekih izbora, blabla...) ipak u osnovi onaj najjednostavniji.

Uzmimo da je poanta da muškarac i žena budu skupa. Da je to "skupa" logično, čak i biološki i tisućama godine prakse već ugravirano u nas. Uzmimo da je to uparivanje nekako prirodno, ne nužno ili obavezno, ali načelno doista prirodno.
I jest.
Nikad nije bilo zamišljeno da živimo s mačkama i paščadi u shizofrenijama da su to neki odnosi- ta je praksa tek slom pred težinama današnjih stvarnosti. Lakše dati zdjelu hrane nego u ovakvom svijetu imati obitelj. No, lakše je i šepati pa opet ne znači da je normalan hod. To su neka teška iščašenja.

Mislim da doista jest prirodno uparivati se.
Pod pretpostavkom da se radi o dvoje sasvim ok ljudi, zašto je pobogu toliko teško sresti ljude koji jebeno OSTANU skupa - ali bez muljanja, varanja, bez tog da jedva čekaju situaciju da se nekom istresu da im se partner gadi, da mu jebo pas mater, da nije trebao ženiti tu kad je nikad i nije volio...
I sve te kombinacije ostanka jer je nakon eura nemoguće, jer treba udvoje, jer je tu kredit dabogsačuva.

I čini mi se da sve počinje, ipak, s time da mi više nismo dva spola. Niti muževnosti u muškarcima, niti ženstvenosti u ženama. I sebe tu ubrajam, ali da nisam i muško sve bi propalo. U tome što sam i muško, ne vidim čak ni osobitog razloga da si kompliciram život.

Ali je li to sve skupa dobro? Malo sutra.