Mic, mic...

Pogledom sam kruzila obrijanim zelenim golf igralistem, koje se prostiralo oko hotela i bilo je namijenjeno samo izabranima. Tu i tamo, u daljini se nazirao pokoji igrac.
Kako je to bilo daleko od mene. Stvarno daleko, ne samo tih par stotina metara.

Srce mi je ubrzano kucalo, nisam mogla disati, glava mi je pucala, migrena me stizala, povracalo mi se.
A cekala me luksuzna vecera uz svijece i diskretnu muziku s klavira uz blago zveckanje besteka i kuckanje kristalnih casa...ali sta to vrijedi, kad sam ja u mislima bila s ona moja dva mala stvorenjca, koja su i dalje bila u kavezima, medju prtljagom ili kako to vec tamo izgleda u prtljazniku aviona, tamo negdje dolje u utrobi, gdje normalni putnik nikada nema pristupa, avionu koji je pokvaren, avionu, koji je rulao cijelu noc po pisti, odlucujuci, hoce li sutradan krenuti na put ili ne...

Obavijestili su nas, da je polazak za Hong Kong u isto vrijeme... ali sutra...istim avionom...ako ga uspiju popraviti.

Utjesno. Ja bih radje drugim avionom, a ovaj nek popravljaju u slobodno vrijeme, polako natenane, a ne ovako zbrda zdola, s mojim dragim malcima (tko zna jesu li uopce jos zivi, ako jesu,tko zna hoce li prezivjeti put, jesu li ih stavili u pravi odjeljak, tamo gdje su temperatura i tlak normalni, a ne da mi ih na kraju putovanja vrate duboko zamrznute....da, da svojevremeno se to dogodilo cijeloj grupi lovaca koji su putovali u Madjarsku sa svojim psima, svi psi duboko zamrznuti, kod nas prije par godina....sve mi je to prolazilo glavom)
...24 sata u cargu, samo na rimskom aerodromu, plus onda let do Hong Konga. Prakticki bez vode, bez hrane, ne racunajuci neke naprave kucne izrade za hranu i vodu, koje sam proizvela u nadi da ce im se to pokazati korisnim na putu, istovremeno sumnjajuci da ce im uopce pasti na pamet popiti koju kap vode ili pojesti koji suhi kolacic, od stresa i straha... a efekt je bio isti i za mene, niti ja nisam mogla jesti, iako nisam bila u kavezu, naizgled, ali radje bi da jesam, barem se ne bi tako bojala za njih...

Sutradan smo se pojavili na aerodromu, da bi nas obavijestili da letimo ISTIM avionom od jucer...kao...popravili su ga...Boze, smiluj se

Bio je to ogroman avion s cetiri motora popunjen do zadnjeg mjesta i kada je poceo rulati, cinilo se kao da sam u stanu u Travnom na 6. katu, koji se nekim cudom poceo micati.... teskom mukom se odlijepio od zemlje i stenjuci, brekcuci, tresuci se, lamatajuci krilima uzletio i ponio 350 ili vec koliko ljudi i mene, koja sam se cvrsto drzala za naslon ponavljajuci u sebi neku svoju mantru, sve ce biti dobro, sve ce biti dobro....ljudi su poceli pljeskati, a ja sam mislila da cu ja mozda, mozda, zapljeskati kada se spustimo u Hong Kong. Da, definitivno cu pljeskati, AKO se spustimo u Hong Kong...
...a zapljeskala sam i kad me docekao udar vruceg, vlaznog, smrdljivog hong kongskog, nazovi-zraka i kad sam cula negdje u daljini mijaukanje Ayrtona i glasno lajanje Tene na Kai Tak aerodromu, (morali su proci temeljitu carinsku obradu od par sati, s onim dokumentima od 20 cm u visinu), znala sam da ce sve biti dobro (kako sam se grdno bila prevarila) zaboravila sam na sve i pripremila sam se na tu nasu azijsku avanturu i jedva cekala, da vidim nas stan na 24. katu s panoramskim pogledom na Hong Kong i Causeway Bay...ali, to je opet jedna druga prica...koja ce se nastaviti...ili nece...sta ja znam...

ajoj....a ti ne znas bolje uzivat u toj svojoj pemziji?

To je bilo 1994. godine, dakle, prije 18 godina...

aha...ja pitam koliko a ti kazes plavo!...kaj....parkinson vec? :))

češe onu stvar kingkong
za sve ga boli đon
hihihihihhihihihihiih
:))))))))

Ja kazem da je to Marinela posadila...valjda Alzheimer

...a Parkinsons se pokazao korisnim, kad sam brojala novce...uopce se nisam trudila, islo je samo od sebe

Bogme, juicy, u tvojim pričama je sve vrtoglavo! :-))))

Zivahna sam kao sto znas

A ova mužjad ovdje je bijesna jer a) u priči nema seksa i b) netko voli životinje više nego što je njih itko ikad volio.

Pa sad, volim ja i njih, barem kao zivotinje:))))

Ma i ja, ali njima nikad dosta, kak ni pesima! ;-))