Fly, fly away...

...ubija kad si sam. Danas ne. Jedan od onih dana kada mi strašno odgovara biti u vakuumu. Odavno se nisam ovako ravnodušno osječao. A to i ne mora biti loše. Opteretiš se stvarnošću i potisneš osječaje. I nije loše, moram priznati.
Glavom kroz zid ne ide. Onda se pomiriš s tim. Ili razvališ glavu o navedeni. Zid, mislim. Ovako ti barem ostaje glava. U jednom komadu. Jest da se pretvoriš u robota, ali funkcioniraš. A i to je nešto.

ne funkcioniraš, samo ti se čini....

i to je nešto. do sljedeće turbulencije.

mislim da je prestrašno kad dođemo u fazu ravnodušnosti...sva sreća da ne traje dugo:-)
čestitam na lijepim tekstovima, mora da si romantik u duši..pozdrav:-))

baš tak se i sama danas osjećam