Tristan Stone's rather unusual weblog

Bijeli, pomalo prljavi omot od papira, i unutra nešto moje. Pismo. To je on sjeo za stol, raširio komad papira pred sobom, na njega stavio nešto svojih osjećaja, i zatim mi ih poslao. Oni su sada moji – moje najveće bogatstvo.Zamišljam ga kako piše, sagnut nad papir. Da li je plakao ? Pažljivo ovaram kuvertu, širim pismo i tražim tragove suza na papiru, ona izdajnički suzama razmrljena slova. Nema ih. Dobro. Ne želim da plače – nikada ne smije plakati zbog mene.
Dobro mu je. Ne radi previše, šef je pristojan, i sustanari isto. Našao je onu fotografiju koju sam mu prije puta potajno umetnuo u rječnik. Pita me kako sam ja. Nedostaje li i on meni ? Da, kažem Pismu, nedostaješ mi jako. Kad ćeš mi se vratiti, pitam ga. Ne odgovara. Kaže mi samo nek se čuvam, i nek mislim na njega. Javit će se on još, uskoro.
Na kraju pisma smajlić: razvedri se, kaže mi. I ja se tiho nasmiješim, za njega.
Pažljivo vraćam pismo u kuvertu i stavljam ga u torbu. Pročitat ću ga još jednom u autobusu, na putu do posla.

Iz tvojih logova kaplje tuga. Ali - kaplje i ljubav!
Prvo je često, ceste su mokre od tuge. Drugo je rijetko, dragocjeno. Zato ovo drugo briše ono prvo.
Baš mi je drago što pišeš:)

knedla :)