stella

Kakvi su naši životi?Kakav je moj život?Jesmo li zadovoljni?Jesam li zadovoljna? Uvijek nađem ''ono nešto'' što kvari cijelu tu moju životnu priču. I moje zadovoljstvo. Navodno da je to normalno i da tako svi misle?? :-)) Uvijek se moramo boriti i tražiti još.. Napredovati.. To je u ljudskoj prirodi. Meni ponekad to je normalno, a ponekad nije. Nije mi normalno kad mi je užasno teško kao i ovih dana, a i prethodnih šest mjeseci. Ne pronalazim snagu. Ne pronalazim ništa pozitivno osim nekakvih sitnica, al kažu da i sitnice nisu za baciti te kako moramo biti skromni? Lažno skromni? Ja ne želim biti lažno skromna. Zašto? Želim da mi bude lijepo i da budem zadovoljna na sve i jednom području moga života. A, ne da svaki dan proklinjem što sam živa. Ali to želimo svi. Nisam otkrila toplu vodu niti izrekla nešto što nitko drugi nije? :-)) A, normalno mi je recimo kad izgubim volju za sve i za život i kad dođem sa posla sjebana jer su me tamo ubili u pojam, a i promatram kolegice kako ih zajebavaju muževi, djeca, kako preko mobitela rješavaju novčane probleme i onda samoj sebi znam reći; ''a, kaj ćeš – to valjda tako mora biti, svima je tako, nije samo tebi''. :-)) A, i mene muškarac ne tlači niti me zove dok radim niti me ''djeca'' zovu po sto puta na posao. :-)) Khm, je li meni ''normalno'' i ''nenormalno'' isto??? :-))) ''Normalno'' mi je kad vidim da je i drugima tako, a ''nenormalno'' mi je kad sam sama sa sobom. :-)) JEL MENE TKO KUŽI? :-)) Znate kaj hoću reći? :-) Lakše nam je kad vidimo da se i drugi pate. :-) Predahnemo. I kažemo; ''ah, meni je još i super kako je njoj/njemu''. :-) Sve je to sastavni dio života – to sam ja sebe samu sad prosvijetlila. Borba. Borba za opstanak. :-))Kad stavim jedan dan na papir i pogledam.. Pa i nije tako loše.. Pomislim.. Radim. Radim sa puno ljudi i ponekad poželim da radim na nekoj porti i da čuvam nekakvu zgradu u kojoj nikog nema. :-) (to sam ja opet nezadovoljna) Ali opet nije tako grozno. (to se ja opet tješim) U toplom sam preko zime, preko ljeta sam u klimatiziranome (khm), mirise razno raznih izlučevina ćemo zanemariti jer ruku na srce više ni ne osjećam ništa – sve mi je to ''normalno''. Imam muškarca kojeg volim i koji voli mene. Super nam je. Nije nam savršeno, ali.. (opet ja) Imam malu obitelj koja je savršena. :-)) Zdravi smo, ludi smo, (ne u onom smislu da smo zreli za ustanovu) nismo niti žedni niti gladni, imam dosta poznanika, malo prijatelja, ali to je moje bogatstvo. I sad na kraju. Kaj se ja uopće bunim? :-) Kaj meni fali? Kaj ja hoću? Kaj ja tražim? Kaj je meni uopće? Ni Anđi Đoli ni Bred Pitu nije tako lijepo ni dobro. (ili se ja opet tješim?)Ne, stvarno sam zadovoljna svojim životom, naravno da ima uspona i padova ali sve je to.. (ne želim reći da je to ''sastavni dio života'') To je moj život i kakav je takav je. Ja ga volim. I ne bi ga mijenjala. A, vi? Ako ćete biti iskreni..?

uvijek je drugome bolje nego nama... jedna od gorih ljudskih taština...

Zakašnjeli pubertet???