Proletarijat Na Kusnji 3: Uskrsnuce Velikog Vodje

Imao sam ja jednog prijatelja jednom u Zagrebu, a on je s bakom živio. Tada bih ja često znao nazvat tog prijatelja kod te bake. A ona bi me uvijek oslovljavala onda s “dušo draga” ili “zlato” ili slično tomu. To nekako i očekuješ od bake, ali svoje osobne, ma da. Jelte? Pa sam ja nakon nekog vremena koji put nazvao prijatelja i kad ne bih imao ništa pametno za reć jer bih osjetio potrebu baš da mi netko kaže “dušo draga” ili “zlato” ili slično tomu. Da mi gladi ego po kičmici točno. Eto bar priznam.

I čuo sam da je ta baka tog prijatelja umrla (a ne otišla) i da prijatelju stan nije ostavila, nego nekom drugom. Oporučno. Nerodu. A prijatelj je ionako bio u mmmmmm nezavidnoj situaciji. Pa sam pomislio kako je to baš bezveze. Pomislio sam da je to baš bezveze jer ne bih takvo što očekivao od bake koja me oslovljavala s “dušo draga” ili “zlato” ili slično tomu. A onda sam pomislio kako mi je i taj razlog baš bezveze.

_______________________________
(Volim slušat muziku s ovih nekoliko kazeta što mi je ostalo. Iako imam većinu tog istog materjala na cedejima. Ostavio sam si ipak malenu zalihu muzike koju odbijam imat i na cedejima. Jebeš ti to kad si uvijek s cedeja možeš presnimit na novu kazetu. Jer mi fali strepit da je kazetofon ne pojede ili da ne pukne traka kad završi premotavanje.
To me isto drži na rubu.)


Potpisite ovdje, molim.

ne vjerujte nikome , čak ni baki.

to ti je ko zadnji dio priče o crvenkapici - ono , "bakice , bakice zašto ti..."