Nikad nisam plakala sve do sada...

Do sada još nisam pricala o tome,neznam hocu li znati ovo opisati rijecima,možda ce mi biti lakše,možda nece.Iskrena sam osoba,cak me neki prijatelji kude da sam preiskrena,ali što cu takva sam neznam se pretvarati.Najgore što odmah pokazujem osjecaje,ostavljena ,prevarena,razocarana,pa još uvijek vjerujem ljudima.Svaki puta pomislim to je to,to je ono pravo.Netreba mi bogatstvo,imala sam ga,ali nikad sa tim nisam bila sretna.Treba mi cvrsti zagrljaj,iskrena i cista ljubav,netko kome cu moci dati,netko tko ce to znat cijeniti.Koliko samo ljubavi ima u meni,koliko bi mogla dati.Pitam se koliko dugo cu još moci podnijeti ovu samocu.Uvijek sam bila borac,ali sada prvi puta placem.Ne sažaljevam se,samo se pitam,zar je zbilja tako teško naci osobu koja bi znala cijeniti nešto više od materijalnoga,koja ne gleda na to da ima uza sebe zgodnu macku koju pošto poto treba odvesti u krevet.Ovaj se puta stvarno lomim,nakon toliko bura i oluja koje su prošle kroz moj život ovo je najgore,a to je mir i tišina.