Kada mogu svi da pisu pa mogu i ja da lupim nesto glupo

Za tebe mali.

Nova lica, novi ljudi.Tražim tebe, ne mogu te naći.Ni jedan pogled, ni osmeh na drugim ljudima koji je sličan tvom.Jer u snovima te imam samo za sebe.A odatle odlaziš sa prvim jutarnjim zracima koji me sećaju na tvoj pogled.Na tvoj pogled koji rane leči.Rane u mom srcu.Rane koje su nastale od istog tog pogleda.Ne znam koliko si muškaraca njime ranila ali znam za sebe.Jer ovde u grudima jako boli,kada nema da pogledaš u onom pravcu gde sam ja.Dali znaš da sam zbog tvojih očiju išao i tamo gde nisam trebao.Samo da bih video to rajsko polje.To divno plavetnilo, tu divnu toplinu.Nisam imao čime, da samo za sebe sakrijem tu lepotu prirode.Ne, nisam imao ništa iole vredno ponuditi zauzvrat toj toplini, blagosti.Sve što sam imao bilo je malo.Malo za samo i jedan tvoj pogled, a kamoli za nešto više.Ja sam te želeo gledati večno.Želeo sam večno.I dobio sam večnost, ali bez tebe.Ne boli me toliko to što te neću gledati kraj sebe.Boli to što znam da te nije dobio neko mnogo bolji od mene.Boli što ćeš se smejati nekome što je prosečan, a ti srećo zaslužuješ mnogo, mnogo više.

"Usne jedino zato i postoje,
da sa nekim podelis nesto svoje.
Usne su tu,da se nesto sane
u jedno ustreptalo vece,
i da te prvi poljubac posle
celog zivota pomalo pece."

Korak po korak me odvode sve dalje od sretnih dana detinstva.Pokusavam se setiti milih lica kojih vise nema.Pokusavam omirisati stara vremena.Zelim vratiti stare ukuse koji su mi urezani u pamcenje.A voleo bih kada bi neki ljudi na trenutak ponovo videli onog malog decaka.Koji ne zeli ici kuci na veceru.Onog malog klinca sa krvavim laktovima i kolenima.
Da, jos uvek sam to ja. Samo malo spretniji.Malo visi. Ali detinjast.I naivan.

Oseća se strah u vazduhu.A sa strahom ide i smrt.Ona ima oštre zube i krvave oči.Sama pomisao da ćeš ih sresti već te napola ubija.I tražiš da se skloniš ali skloništa nigde na vidiku.Slušaš kako negde u daljini puca drvo od hladnoće.Dali su ono tamo oni?Šta to tako jezivo zaurleva? Oni.Ima ih svuda.U snegu ispod tvojih nogu, u tvojim mislima.-Samo da se domognem kolibe i spašen sam.
Ideš dalje a sneg škripi kao i njihovi zubi.Šta to lupa iza tebe?Nema ništa, nastavljaš dalje.Nešto se tamo miče.Onde nešto cvili.Na koga li to zaurlevaju?Već si bled od straha, a moraš ići dalje jer misao da će te stići te još više plaši.
Ima ih mnogo tu su oko tebe.Evo ih tu su .Osećaš njihov topao zadah.Uhvatiće te.Čuješ kako ti njihovi zubi lome kosti.Boli te sve.Evo ga jedan kako ti zariva svoje zube u ruku.Pašćeš, ne možeš više.Hladno ti je od snega koji je svuda oko tebe.Toplo ti je od tvoje krvi.Svuda osećaš svoju krv i sve te boli.Nešto te guši.Ne možeš da dišeš.Pokušavaš da dođeš do vazduha ali nešto ti steže vrat.To je jedan od njih.Drugi ti lomi vrat.Jasno to čuješ.Ništa više ne osećaš.Još samo u daljini vidiš kolibu.Vidiš svetlo u njoj.Sigurno je tamo sada tako toplo i sigurno.Vidiš dim iz dimnjako kako se penje u visinu.Čuješ režanje i onda polako pada mrak i nema više ništa.
Prazno.
Samo velika praznina.
Ovo je to.