koji vrag

U mojim suzama vidjela je da je u pravu, pa mi je rekla kako idemo na pizzu i palačinke. Javila doma da je sve u redu i da ju ništa ne pitaju (a kada moja mama kaže da ju ništa ne pitaju onda tako mora biti), meni je rekla da ostavim stvari u autu, pa ćemo vidjeti kuda ćemo. Na to sam joj odgovorila "Bu, s.m da s. ipkbuuuuuuuu." U prijevodu, smo da se isplačem. Sjele smo u autu i na parkiralištu sam deset minuta plakala joj u naručju. Nisam znala zašto plačem. Uopće nisam bila tužna, samo jako prestrašena i bila sam doma, uz mamu, sigurna. Nakon deset minuta digla sam glavu i rekla da možemo dalje. Dala mi je vlažnu maramicu, ja se umila i odemo mi jesti. Znam d mi je napravila pohanog piceka  i baklavu, jer veselila se da ću doći, a kako drukčije pokazati da se veseliš djetetu nego mu napraviti ono što najviše voli. Ali ovo je zahtijevalo mjere koje do sada nisu viđene. Barem ne kod moje mame. Ona voli da obitelj sudjeluje, no nekako joj se činilo da bi prvo ona morala znati. Ali sve. Platila mi je pizzu, a ja sam joj morala ispričati sve kako je bilo. Dobro, nisam ulazila u detalje našeg odnošaja, ali osim toga bila je jedina osoba koja je sve znala. Možda više od mene, jer po meni mogla je vidjeti kako sam ja. Dok ja na to pitanje nisam znala odgovoriti. Do sada sam bila dobro. A sada? Ne znam. Mislim da sam dobro. Malo se bojim. Samo malo. Ne znam. Ne znam. Ne znam. Sigurna je da će sve biti u redu. Može li se što napraviti? Ne, prošlo je… Prošlo je previše vremena. Trebala sam bit pametnije. Da znam, barem dva mjeseca pametnija. Nisam bila. Nema veze ako nas toliko ime (a ima nas puno) uvijek će biti mjesta za još jednoga. Ili jednu. Sama se ispravila. A sada, neka joj kažem što ima novog. Ostala sam malo zbunjena. Nije li joj dosta novosti? Ma, da, ali čini li me taj trenutak moje nerazboritosti osobom. Tko je njezina kćer? Sjećaš se Helene? One koja je bila kod nas?... Zapravo moja je mama htjela da se malo odmorim od "crnih" misli, a smatrala je ovo dobrim a zbližavanje majke i djeteta. Ja se nisam bunila, prvi put se nisam bunila. Na povratku kući rekla mi je kako ćemo obavijestiti pleme tek sutra za večerom, a da se ja sada naspavam. I još jednom mi je rekla da će sve biti u redu. Mislim da sam spavala 12 sati u komadu, bez ikakvih snova. Kada sam se spustila k obitelji, svi su se pravili da je sve u redu. Ništa nisu smjeli pitati, glava obitelji je rekla da će se navečer sve znati. Večeru su svi nestrpljivo očekivali, ne zbog piceka (iznova ispohanog), već jer su očekivali vijesti. Za velikom stolom sjedili su sva moja braća (dvojca sa svojim ženama) i sestre (tri, sa muževima), da, puno nas je, te tata, mama i ja. Juha je pojedena u miru, a onda jedan od mojih šogora nije više izdržao. Nešto si napravila? Zašto to misli? Pojela sam juhu od paradajza bez i jednog prigovora. Pridruže se i moja braća. A moja mama, kao da sam si kupila novu haljinu obavijesti ih da ćemo u 11 mjesecu imati prinovu. Nakon pola minute tišine, zatrpali su me pitanjima. Curica? Dečki? Kako će se zvati? Zagreb? Varaždin? A faks? Ali nitko nije postavio The Pitanje. Moj tata, jedini je šutio. Bilo me sram pogledati ga. Možda je on taj koji je imao najviše povjerenja u mene, koji je bio sretan da mi barem jedno dijete ide studirati i koji se najviše bojao za mene. Mogla bih sada izmisliti da sam mu kao najmlađa bila najdraža, ali to bi stvarno bila podla izmišljotina, on je svu svoju djecu a i unuke volio isto. Za mene se možda brinu najviše, ali samo zato što nisam više bila pod paskom roditelja. A tako je bio ponosan kada sam otišla u Zagreb, svi njegovi prijatelji, redovit kupci u dućanu, a i oni koji nisu bili redoviti, možda su došli prvi  put, znali su da je svoju kćer odlučio školovati dalje. Molim te, mislila sam, molim te, tata reci nešto. Šutio je. Nije mi izgledao ljut. Ali koliko sam ga u životu puta stvarno pogledala? Nije izgledao ni razočaran, kasnije mi je mama rekla da njihova djeca njih ne mogu razočarati. Ja sam tražila pomoć, prekasno, mrvicu prekasno, ali to je dobro. Razočarala bih samo da nisam tražila pomoć. Mojem je tati trebalo nekoliko dana da progovori, a onda je došao sa planom. Već je svima rekao da sam ja na fakultetu, pa bilo bi žalosno da ga ne završim. Voljela sam svoj faks? Jesam! A sada? Da, da. Onda će se on sa mamom dogovoriti. Neka ja ne brinem. Mogu malu ostaviti kod njih, dobro ne kao jako malu, ali on će ju rado pričuvati. Siguran si da će biti curica? Pa ja joj se obraćam kao curici. Dučan, ako treba može ostaviti dečkima. Opet su mi se oči napunile suzama, a moj tata je oišao u kuhinju pa sok i kolač, pa se ispriča da mora oprat auto. Da te ne gleda, rekla je mama, dok plačeš. Usprkos mojim očekivanjima koja su bila katastrofična u kući je vladalo božićno raspoloženje. Vadile su se benkice, haljinice, majice, slinavci i sve za bebe. Pričalo se o raznim trudničkim tegobama. Možda zbog hipohondrije, a možda zato što sam doma na sigurnom, te sam priznala drugima, a time i sebi, da sam trudna sve što su cure spomenule meni je bilo. Pri spomenu jutarnjih mučnina meni je pozlilo, kada su spomenule da su im narasle grudi meni se činilo da s taj tren narasle za najmanje dva broja. Ako je kojoj u 9 mjesecu bilo stalno sila na WC ja sam trčala… Znala sam da ne mogu dugo čekati da se netko ne sjeti The Pitanja. Tata od bebe? Mama je strogim pogledom i odrješitim mahanjem glave zaustavila pitanje na pola, ali bilo je prekasno. Kasnije, da mama ne vidi, brat se ušuljao u moju sobu. Stvarno, što je sa tatom? Brada mi se počela tresti. Znaš, mi ga možemo naći i polomiti mu kosti? Nije potrebno. Pa sudili bi mu kao da su prebili čovjeka. On se nasmijao, a ja, tri put možete pogađati, rasplakala. I on se, hrabro muški ispričao poslom, ali mi je rekao da će sve biti u redu. Kada mi to toliko govore, mora biti u redu, zar ne?

Neki nauče da djecu ne nose rode na lakši način, a drugi na teži. Lakši je onaj u školi kada vam profesori na nespretan način pokušavaju objasniti kako se rade djeca, pa puštaju filmove i organiziraju predavanja. A teži način… E, na taj sam ja naučila. I sada bacajući pogled u natrag mogu se sjetiti zašto nisam naučila na lakši. Organizirali su predavanje, dok sam ja bila u 6 razredu, za učenike od 6 do 8 razreda. Svi smo se skupili u blagovaoni i sat je mogao započeti. A ja nisam zapamtila ni riječi, tamo je bio On. Sjećate se svojih ljubavi iz 6 razreda osnovne škole?  Ne bih ga više prepoznala, ali još mu znam ime. Igor J. Ali ništa od toga sada nije važno. Važno je ono što se dogodilo 10 godina kasnije. Teži način. Zapravo je lagan; cura upozna dečka, dečko upozna curu. Ona, napokon prepuštena samoj sebi, napravi najveću glupost u životu. Jer, pa, hajde nismo više djeca, odrasli smo i ako uskočim u krevet nekome neće se pričati da sam kurva. "Jesi ga barem pitala za prezime?" pitala je moja najbolja prijateljica kada sam joj odala tri-mjeseca-staru tajnu. No, da toliko sam bila pametna. A sve je počelo idealno. On prekrasnih plavih očiju, i lijepih zubi, šarmantan, pristojan, dobar i slatkorječiv. Dobila sam čokoladu i suncokret. Baš sam slatka. Joj što bi on sa mnom. Pa što mi ne pokaže? Odmah? Odmah! Iskreno, znala sam, čim sam kročila u njegov stan da nešto nije u redu. Rekao je da nema telefon, a tamo je stajao, nije bilo konkretnih dokaza, ali upućivalo je na žensku ruku u kući. Pogotovo kada vidite da poslije večere na spremi suđe u sudoper, stan je bio preuredan za samo njega. Ništa nisam pitala. Bilo mi je glupo. Ionako nisam znala, osim u krevet, kuda ovo sve vodi. Zapravo nije me bilo briga. Pokoja pusa, pa izuzetan seks, da ne opisujem detalje, dobar je u krevetu, i onda pogled. (Tu treba reći da sam tražila, ipak nisam bila tako glupa, gumenu zaštitu.) pogled koji govori, ups, mala, puklo je! Brzina kojom sam se digla iz kreveta i otrčala u njegovu kupaonu, te se zalila ledenom vodom je ravna brzini svijetlosti. Zatim se uvukla u njegov frižider i progutala jogurt. Nevjerojatno, kojih se, u tom trenutku, stvari sjetiš, a uopće ne znaš gdje si ih čuo. Dakle cure, pukne li mu gumica, ne pomaže hladna voda i jogurt. Od hladne vode ste smrznuti, a od jogurta vam je zlo. Iako, postoji mogućnost da taj jogurt nije trebalo pojesti. Večer je propala. Još smo progovorili tri rečenice, vrlo proste. "Vozim te doma?"
"Da!"
"Vidimo se!"
"Bok!" Nisam rekla da su sadržajno proste. :) Umjesto da iduće jutro otrčim svojoj ginekologinji, ja kao da sam iz zaselka na početku 18. stoljeća, umjesto hrvatskog baroknog grada, okrenula sam se na drugu stranu. Mrzila sam i samu pomisao da sam sada sama, a bila sam. Prošlo je 15 dana, a od moje menstruacije niti m. Ma, sigurno imam neku upalu. Pa, ako imam upalu trebala bih doktorici da mi da preparat da se liječim. Je, budem sutra. Ne, sutra ću. Sutra ću stvarno. Prošao i je i drugi mjesec. Pa, dobro, nikada nisam imala redovito. I treću sam preskočila, i tko zna koliko bih još odgađala odlazak doktoru da nisam trebala redoviti pregled obaviti. Sumnjala sam ja što će biti rezultat tog pregleda, ali bilo što prije to bolje, ionako je kasno. Moje sumnje su se ostvarile, ona mi čestita, ja sam dva i pol mjeseca trudna i ne, više nitko ne radi abortuse. Prvo sam nazvala prijateljicu, pravu prijateljicu, koja je plakala skupa sa mnom, a onda se i napila za mene. Onda sam nazvala sretnog tatu. Ne, on nema vremena neka kažem što trebam. Što sam ja? Trudna? Nazvat će me za pola sata!! Imate triput pravo pogađati. Nikada više nije nazvao. A broj mu više ne postoji. Za boga miloga, njemu je 31 godina. Mogla bih ga pronaći, ali to mi se ne da. Ako on ne želi nas, zašto bi mi željele njega. (Da, curica je!) Zatim sam nazvala jedinu osobu koja zna što treba u takvim slučajevima. Svoju mamu. Rekla sam joj da dolazim u Varaždin i da me čeka na autobusnom kolodvoru. Ništa nije pitala, samo je rekla da će me čekati. Znala je da je njezino najmlađe dijete u nevolji. Moja mama i ja nemamo specifičan odnos. Sada se očekuje da kažem kako mi je više bila prijateljica, ali to je danas toliko uobičajeno, da je to specifičan odnos. Moja mama i ja, dugo sam mislila, nemamo nikakav odnos. Stalno smo se svađale, vikale, pa čak me i kuhačom po stanu ganjala, ali znam kada zagusti uvijek mogu doći mami po pomoć. Sišla sam sa autobusa, a ona me pogledala i rekla "Trudna si!" I to čak nije bilo pitanje. Znala je. Nisam mogla ništa reći, nakon tri mjeseca napokon sam se uspjela rasplakati. Moja me mama stisnula uz sebe  i rekla da će sve biti u redu. I je, sve je bilo u redu. Imam svoje malo zlato.