zmajić

Činilo se da je posrijedi revolucija, a bio je to samo kraj jednoga sna – tako su neki autori ocrtali „tri dana mira i glazbe“, festivala koji se održao od 15. do 17. kolovoza 1969. na livadi, 70 kilometara od Woodstocka, i koji je istinski protresao svijet. Mogao je to biti početak nove ere, ali bilo je to jednostavno „indijansko ljeto šezdesetih“

Kažu? da su ovi dolje normalni..
A ovi gore zavedena djeca..

Samo za ove koji su zazivali
stampedo..nerede...

Evo nas u šetnji po klaki..

Ev mene na kavi
jutros u Dubravi..

Ljudi moji, čujte i počujte
Prijatelji poklone kupujte
Danas evo oglas javni dat ću
Ja punicu imam udavaču .
*
Sada dajem na znanje svima
“Ful opreme” ona dosta ima
Mirovina nije joj malena
Kenja sama, ne treba pelena.
*
Kvoca, pili k’o stara pilana
Po jeziku je nadaleko znana
Za tračeve stvorena je ona
Ne mire ju nit crkvena zvona.
*
Nosila bi haljinice kratke
Da joj noge nisu k’o u patke
A i trubuh joj se objesio
Oj, punice tko bi tebe htio?
*
Udat ću te, pa zadnje mi bilo
Vanka ideš “sunce” moje milo!
Dosta mi je za života moga
Prigovora i kvocanja tvoga!
*
Udat ću te za prvog ženika
Za miraz ću dat’ tovljenog bika
Jutro zemlje i livadu staru
Samo da te vidim na oltaru.
*
Napravit ću slavlje i veselje
Makar poslije jeo samo zelje
Samo idi ti sa praga moga
Oj, punice, života ti tvoga !

A šta reć...
Da si kazo...
A niš ne reć..

Jezuš..
I tak..došla ona..
I gledam je jedno jutro
dva jutra-lepa kak Marija
Bistrička..

No kad je nadošla jutro
treće(a ja je gledim ujutro
treće šest jutara)

E fala jezušu i mariji bistričkoj
kak su me uputili i dali provođenje
da joj pokažem di je širok šor..

Je bila je tak jedna žena..
Se je imala:noge ruke dojke
čak i maramu..

Jezuš..

Okretište na Čnomercu 1928.g..



Mirogoj i tramvaj..1935..

Najgore što nam se u životu može dogoditi je da sve bude po našem. To bi bio kraj svakog rasta."
O. Jacques Philippe

Evo ih za koji dan..
Fine..sočne..mekane..
Ko duša..

Banane..
Stoji tu 10.g..
Ne možeš vjerovati..
Ovo je prvi put da ima
plodove..

Evo jedna s Dunava..
Jutro rano...

Jutro iz Slavonije..

Vjetar je puhao svim silama.
Šištao je i zavijao kroz noć.
Raspoloženje mu je bilo nabrušeno,
bio je prepun bijesnih nakupina.
Zbog toga su sva stvorenja
pretrnula od straha…
.
Udario je na krov poput kopita konja.
Tako je grozno bilo njegovo raspoloženje.
Naletio na prozorske ploče, srušio zavjese…
Glas mu je bio glasan procvat strašnoga zvuka.
.
Tada se njegov bijes okrenuo tihim stablima,
koja su se probudila iz svog blaženog sna.
Potresao im je korijenje
i slomio njihove grančice…
I bez sažaljenja oduzeo im je svo lišće.
.
Bez zadovoljstva, nastavio je puhati.
Teret mu je bjesnio, bez da se zaustavi.
Nije pokazao milost, bio je pun gnjeva,
koji sve na svom putu uništava…
.
I tada…
Vjetar je bio trijezan prema pauzi zore.
Njegov se bijes rastopio
kad je kiša pala na njegovo raspoloženje.
Otišao je žurno, otišao na drugo mjesto
ostavljajući nered u budnosti svoje sile…
.
Ali…
Kad se vjetar ne ljuti, on je mekan i sladak.
Transformira se u blage, nježne povjetarace.
Dolazi se igrati i puhati na lišće poljupce.
To ih oduševljava da se ljuljaju
i plešu na drveću…

M..J..