Maslinovo ulje prodajem

Roko je bija momak iz mista,
u ćaće jedini sin,
bija je momak od oka, pošten i dobar, a bija je i berekin, e:-) nogomet mu od škole bija draži,
završija je pomorsku, zimi bi naviga,
a liti bi proveja po plaži i disku,
uvik u društvu furešti cura ka galeb pravi.

Roza je bila cura iz mista,
lipa, uredna, vridna, fina čista,
ali nije bila atraktivna, uvik jednostavno obučena, skromna, ima|a je onoga Juru šta je iša študirat u grad,
čekala ga pisala mu pisma, a on je tamo naša drugu curu, i samo je Rozi napisa u pismu da se ženi i da će postat ćaća a da je još uvik voli.
Roza ni njemu odgovorila ništa,
samo od onda momke ni obadavala ništa.

Roza i Roko su bili isti godina u školi,
Rozu je Roko prozva Roza koza, jer je ona svako popodne iza škole vodila kozu u pašu, jerbo je bila iz težačke kuće.
Završila je trgovačku i radila u dućanu.

Roko ni ni primjećiva Rozu osin jedanput na feši u mistu kad joj je pijan i zagrljen sa nikon furešton onako za šankon dobacija, Roza koza, i malo je ćapa za gujicu,
a ona ga onda pukla čašon i razbila mu glavu,
sutradan kad se diga i naša je mater za stolon di plače,
a ćaća mu je zalipija trisku i reka mu,
bravu jedan sad si dobija trisku a drugi put ću ti razbit glavu.
Roko je onda u sebi i ćaću i mater i Rozu da đavlu, i zareka se da nikad više tu ludu Rozu neće taknit, ma da je zadnja na svitu.

A onda je doša rat, barikade su otirale furešte,
Roko se dosađiva gluvareć po mistu.
Niki momci iz mista već su bili u gardi,
ali to on ni fermava ni jedan posto,
sprema se ić navigat,
a onda je jednu večer čuja mater di u suzan govori ćaći koji su sve momći iz mista bili u gardi, a ćaća je reka i ja bi sa njima da san mlađi.
Roku su zabolile materine suze i ćaćine rići i ujutru se prijavija u gardu.
Roko se ni nikad ničega boja,
ni ga bilo stra ni potuć se,
ali tu noći kad je ujutru triba ić na front čuja je opet mater kako plače i ćaću kako je tješi, tako mora bit, a mi ćemo molit se Gospi da nan se sin živ vrati.
Ujutru kad je iz kuće iša poljubija je uplakanu mater i reka joj živ ću se vratit, ćaća ga je šutke zagrlija i doda mu pušku i tad je jedini jedn put vidija suzu u ćaćinu oku.
Izaša je iz kuće cili smantan i krenija na zborno misto,
uša je u dućan da još duvan kupi i vidija Rozu na kasi, odma je pomislija ajme jos samo mi jutros ova koza fali,
i dok joj je plaća duvan ni je gleda u oči a ona je samo prstima takla oni ožiljak šta je osta od njezine čaše na Rokovoj glavi i tiho mu rekla, živ mi se vrati,
Roko je tad u oči pogleda i tad prvi put vidija kako su lipe Rozine oči i suzu u njima i ta suza ga zapekla, još gore se smanta i šutke van pobiga.

Odtad kad god bi mu na frontu bilo teško, kad su zvižđali meci, padale granate, kad je bija mokar, smrznut, kad ga bilo stra, mislija je na te tri suze, materinu, ćaćinu, Rozinu, i molija bi Boga za sebe i za njih.

Rat je proša, Roko se u misto živ i zdrav vrati, mater i ćaća su prisritni bili,
a Roko je bija,
bija je i dalje smantan,
po pola dana bi sidija u kafiću priko puta dućana,
u dućan ni ulazija niti Rozi ni riči reka,
samo bi sidija gleda dućan,
alkohol ni pija, samo sok i kavu.
Niki u mistu su rekli Roko je puka,
to je oni PTSPi, Roko nema više svoju glavu.
Roza nije nije niśta rekla, samo kad bi prośla kraj roka malo bi prigela glavu i śutke prošla gledajuč pravo.
A onda jedan dan Roko je prid kafić doveja kozu, pravu živu lipu bilu kozu drža je na konopu i pija kavu a koza je brstila cviće.
Zvali su mu ćaću i mater, i policiju i doktora,
doktor je reka da ga puste u miru pa da vide šta će napravit.

A Roko je čeka da Roza izađe iz dućana i onda je uzeja kozu za konop i priśa Rozi i pridanju kleka i reka.

Roza ovo je koza, kupija san je tebi, kupija san je da mi oprostistiš,
i onda je jedva promuca,
Roza oćeś mi bit cura, ja, ja te volin.
Roza je samo mučala i stala ka kamen i onda ga opet po glavi takla i rekla,
oću Roko jer i ja tebe joś od śkole volin ali ćeś mi obećat da ćeś tu kozu neš prodat i da ćeś je svaki dan na paśu vodit.
Oću Roza moja, oću obećajen ti životon, reka je Roko.

A ćamu onda sritan zagrlija mater, poljubija je i reka, naš Roko od danas ni više brav, posta je čovik, Rozin čovik.

I Roka san jutros vidija kako je sa kozon proša kroz misto i neka je, Roko je sritan je ćovik.

Da u svima nama i u meni uskrsne neki bolji čovik.
Naravno da i onima kojima ni Uskrs lip dan i svako dobro želim.

Dok je Juda Iškariot svoji trinest srebrenjaka brojija,
ti si se u krvavu znoju potija,
narod koji te palmon i maslinon u Jeruzalemu dočika,
sad te na križ propeja, mater ti je gorke suze ronila dok si oca vapija,
"oče moj, zašto si me ostavija"
a nije te ostavija,
iz greba te od mrtvi uskrsa,
spasiteljen svita mukon svojon si posta,
mukon mučen da bi grije čovika grešnog okalja,
i Judinu izdaju,
i Pilatovu presudu,
i licemjerje farizeja,
i puku šta Barabu pustija,
i krvniku šta te trnovon krunon okrunija,
i Petru šta te triput zataja,
pri nego su pivci zapivali,
svima si oprostija,
jer veće je Isukrste tvoje milosrđe neg ljucka zloba i opačina šta je đava posla na ovi svit da čovika zaoblada,
Gospodine teška ti je bila kalvarija dok si križ svoj nosija,
i ti križ si nami ostavija,
i svoju muku,
ka nadu i ufanje,
da neklonemo ni u jednon trenutku života svoga ma koliko nan muka života bila teška,
ka opomenu da i kad smo u dobru na križ pogledamo i nezaboravimo što nas nakraju čeka,
jer kako iti prid svoga oca Boga našega si doša prazni ruku,
tako ćemo i mi sve šta imamo na ovom svitu ostaviti,
a prid tebe Isukrste samo ćemo svoju dušu donit,
i svi virni i nevirni tamoćemo biti isti,
sudićeš nam po grijima,
i po svojoj ti milosti.
I moj život kad pristane i ja ću ti isto doći,
iman i ja grija dosti,
pa ću molit da mi postiš,
ka i svaki smrtni čovik.
I večeras ja ću poći kad na oltar križ ti stave,
isprid križa ja klekniću,
na nogama rane tvoje poljubiću,
ponizno zamoliću za sve moja drage,
da in dadeš zdravlja snage,
a za mrtve rajsko uživanje,
a za sebe šta mi dadeš,
to ponizno ja primiću. Amen.

Muko moja
grdnoga li doba,
nit se uda,
niti ulje proda,
ooooj.

Zato brzo nek se neka javi,
ulje kupit il me udomaćit,
inače ću krepati od gladi, joooj! E:-)

p.s.MASLINOVO ULjE PRODAJEM!!!

Svima je poznata istina da je situiranoj dami u nekim godinama muž neophodno potreban.

Robin je bila dama u najboljim godinama, pristalog izgleda, živjela je udobnim životom bogate nasljednice,
ne nije bila ohola, bila je blag čovjek.
Njenim životom prolazili su muškarci, ne, nije ih bilo previše,
neke je dodirivala samo tjelom, neke i dušom, ipak nisu joj bili bitni,
nisu joj bili neophodni,
nije noćima razmišljala o njima sve do onog jutra kad joj je uniformirani vratar njene ljepe modene zgrade na petoj aveniji rekao, "gospođice pisamce za vas".
Bilo je to obično pismo na jeftinom papiru u kojem je pisalo,
"vi ste moj anđeo, život mi je ljep kad god pomislim na vas, vaš obožavatelj Robin"
Robin se samo nasmijala vjerujući kako je to sve šala il pokušaj osvajanja nje od nekog od brojnih udvarača, bacila je to pismo, nije joj bilo bitno.
Od tada svakog dana vratar joj je davao novo i novo pismo, nekad je to bilo samo par rječi, nekad neki citat il pjesma, neki put u pismu bi se našao i mali uveli cvjet, tratinčica, ljubičica, nikada ruža, i nikada nije mirisalo skupim mirisima kako su inače mirisala pisma njenih ljubavnika,
tek ljepa rječ na običnom papiru.
To joj bijaše čudno uplašila se da to nisu pisma nekog manijaka, policija je ispitivala vratara al ovaj jedostavno nije znao tko za gospođicu svakog jutra ostavlja ta pisma.
Sa vremenom ta pisma su joj se uvukla pod kožu, postala joj draga, noćima je razmišljala tko joj to piše, kakav je muškarac taj Robin, kada je poslje dugog odmora kojeg je provela u Provansi vratar joj dao za svaki dan po jedno pismo, Robin ih je razdragano čitala osjećajuć toplinu u duši, čitajuć najnovlje u kojem pisalo "gospođice dobrodošli, neopisivo ste mi nedostajali" Robin je pustila suzu raznježivši se i od tada je samo jedno željela da upozna tog Robina, bez njega su joj noći bile prazne, zabave dosadne, živjela je samo za jutra i njegove nježne poruke.
Jednog jutra vratar nije imao pismo za nju,
pitala ga je dal ga nije možda zaboravio al ne nije ga imao,
jutros Robin nije ostavio pismo za nju.
Bila je neopisivo tužna, tužna nekom prazninom u duši, izišavši na ulicu ugledala je na uglu okupljene ljude, kola hitne pomoći, policiju, na tlu je već prekriven plahtom ležao mrtav čovjek,
pregazio ga je auto koji je pobjegao.
Tupo je gledala u to bezivotno tjelo prekriveno platnom ispod kojeg je samo izvirivala ruka još uvjek držeći malo obično pismo kakva je i njoj pisao njen Robin.
Tko je to pitao je netko?
Drugi je rekao, to je onaj klošar šta se muvo uokolo prosjačuć il skupljajuć boce.
Rabin je tad bolno zajecala "ne,ne to je moj Robin"
klekla je dolje do njega, nježno uzela pismo, podigla platno ugledala poznato lice čovjeka kojem bi tu na uglu svakog jutra dala nešto novca sitno.
Ljudi su je čudno gledali komentirajuć da je poludjela,
a Robin je samo plakala, i ponavljala, moj Robin, moj Robin... kada se malo pribrala poljubila mu je nježno mrtve usne, dogovorila sa vratarom da se pobrine i pozove pogrebnika.
Pokopala ga je na najljepśem grobnom mjestu, na pokop nitko nije došao osim nje i vratara,
na nagrobni kamen dala je da upišu jednostavno "moj Robin"
oporukom je uredila da će ju pokopati tik do njega.
Od tada ju je vratar jutrom čekao sa buketom cvjeća kojeg je nosila Robinu na grob,
i kad bi ju upitali zaśto to radi samo bi im odmahnula rukon i u sebi rekla,
ne vi neznate kako me volio taj čovjek i koliko mi nedostaje moj Robin,
al bar ovako imam svog Robina zauvjek.

Maslina je sveto drvo, Božjom milošću
na počelu svita stvorena,
da trpi sušu i zemju škrtu,
da traje vikovima,
da svon čoviku život zlatnin uljen začini
ka najlipša žena,
da svoju dicu odrani, da kuću svoju od mižerje odbrani,
onako kako to zna samo mati,
da svojim potomcima svojom gordoošću pripovidaju priče o prošlim vikovima baš onako kako to bake pripovidaju svojin unucima.

Baš onako kako je i nama braći Baka pripovidala kad bi nas za ruku povela na subotu pri cvitnice u polje
da gančice masline za blagosov uberemo,
i dok bi ona te grane u rukovet slagala,
ona bi nami tako pripovidala,
i još bi nan rekla,
dico sutra kad pop na misi na ovoj maloj grani masline blagosov obnovi,
nemojte je bacit,
odnesite je doma
stavite digod di je čeljad vidi,
jer ta vas blagosovjena grana od zla čuva i brani,
da nebi bolest u kuću, da krupa ne stuče polje,
da se mornar sa mora, putnik sa puta,
vojnik iz rata vrati,
a ko je bolestan da ozdravi.

A kad bi se iz polja uputili doma,
dok bi nan maslina još bila na pogledu malo bi stali i onda bi nan još ovo rekla.
Vi ste dico svi muški, nemate sestru,
vi muški kad narestete vi nikad nećete bit ka maslina, vi ste tvrdi,
muški mora bit takvi tvrd,
tvrd ka stina,
jer tako je Bog vami u životu naminija,
ali pogledajte tu maslinu i upantite ono što su govorili naši stari,
"maslinu i ženu uvik poštujte i budite joj dobri ka šta je meni bija dobar vaš pokojni dida"

onda bi nas malo pomazila po glavi, uzela za ruku i povela doma.

Skužajte šta danas ni ti dan, e!

p.s.MASLINOVO ULjE PRODAJEM!!!

e :-)

Cmok!
Cmok! E!

Svima je poznata činjenica..
a za sve ostale uvik postaji Karitas, e.

Zato ljubi iz duše,
dok ti kroz prazne džepove vitar puše,

p.s.nije mi ništa, samo nisan situiran pa san malo ljubomoran na ovog Robina, e:-)

p.s.od.ps. MASLINOVO ULjEPRODAJEM!!!
Al ne svakom i ne po istoj cjeni, sve ovisi kako kupca procjenim e:-)

Ljubav je u vukojebini,
ljubav je u metropoli,
jer ljubav je,
u tebi i meni,
šetali mi po rivi il po korzu
il po Jelačic plac,
kad god sam uz tebe
ja uvik imam istu
zaljubljenu facu,
il da smo skupa dok čuvamo ovce,
il dok okopavamo u vrtu salatu,
naša srca ko ljubičice u proliće cvatu,
i nije nas briga di tko živi,
u selu il gradu,
jer draga od ljubavi,
ja i ti smo ludi,
ludi i zaljubljeni
ka mladi krompiri, e!

Oj četnička mati nemoj tugovati,
zovi samo zovi,
antifašistički sokolovi što god ti treba će dati.
Za tebe će u Vukovar uvest ćirilicu dekretom,
kad to nije uspilo četniku tenkom,
doduše tek posli lokalni izbora,
zato čedo pazi za kog ćeš glas dati, e:-)
ako nećeš za nas latinicu ćes i dalje čitati, e:-)
i tako kažu da rat bio građanski,
ma protiv kog su onda ratovali seljaci,
i kuda su uopće nestali ti seljaci,
tko ih istrjebi da nijedan ne osta,
da Hrvatska samo građanima domovina posta,
i nekoj čudnoj budućoj dici,
siročadi bez oca i majke, dide i bake, ubuduće imaćete roditelja A i roditelja B tako da znate,
a vi primitivci šta još hoćete da se zovete Hrvati,
ako želite bit dobro ajmo brzo jedan aplauz odobravanja gey paradi,
uostalo sto kog za vas briga kad niste dio našeg biračkog tila,
al to je tek manja muka ovog jadnog puka,
jer pederu, hrvatu, srbinu, ako su pošteni ista se sudbina piše, ima da se iseli, il da crkne od gladi,
jer nema di da se zaposli i placu zaradi, ubuduće radiće samo stranački aktivisti, molimo povratnu informaciju jeste li naši pa da vas promaknemo na nasj zapošljavanja top listi, ako slučajno imate imovine koje šta ostala vam je od starine,
to ima da prodate hitno nekom azabejdžancu, rusu il nekom sličnom,
al prije tog ima da je prodate rodbini od nekog lokalnog vlastodršca za male pare,
on će da je ka pametan i spretan urbanizira preproda i zgrne milijune,
naravno ne on nego rodbina jer on je jedna obiteljska pośtenjačina,
a ti budalo kad neznaš kako se to radi,
na toj zemlji masline sadit,
al ulje neš šale prodat ako u nekog mudrijaśa medalju za extra djevičansko ne kupiš i novinaru da te nahvali ne platiš,
a opet naša medijska i svaka druga elita, ustvari je obična kriminalna svita,
al moj narode ne vodi brige neće ni ova vlada vječno da vlada, kad ona osjeti da je narod gnjevan od jada,
da nebi bilo nemira, demostracija, da netko ne strada oni će tad izgubit izbore i pustit će brata po saborskoj fotelji iz trenutne opozicije da vlada.
Jer briga njih za običan puk,
jer oba ta brata poniknuli su iz istog kriminalno udbaškog jata.
Zato moj mali obični čoviče tko bija da bija na vlasti,
tebi će isto od rada i neimaśtine muda otpasti.
Zato sad Hrvatska ni dom Hrvata i nacionalni manjina, nije ni dom grđana il rodnih skupina,
ona je zološki vrt pun
majmuna,
koji se veseli banani koju mu čuvari za izbore damu, da pleše kako on svira.

Živili vi meni!

Smrt vašizmu,
banana narodu. E!

p.s.KORU OD BANANE NAMOČENU U MASLINOVO ULjE PRODAJEM!

Ljubav je kad te volim ka Hajduka,
ljubav je kad te branim ka Hrvacku,
ljubav je kad te vidin lipu ka more,
ljubav je kad sam srcem za tebe mekan, ljubav je kad se o tebi brinem,
kada za tebe lomim stine,
ljubav je kad se uz tebe stisnem tilon,
pa se ka kajić i gajeta ljuljano umisto po moru na krevetu bilom,
ljubav je kad si maslina moja,
radosno ulje života moga,
ljubav je kad me opijas sobom ka vinom,
ljubav je kad grintas i vices na mene,
kada mi ljuta kazes da sam tele,
a ja ti osmjehom kazem,
nisam tele,
ja san samo mali kozlin koji te voli,
koji je zanavik zaljubljen u tebe. E!

Kad ljubav prođe,
kad se dvoje volit prestane,
kuda ona ode,
jeli potpuno nestane,
dal se u suzi rastopi,
il ode u more i potone do dna,
odaklo ne ispliva nikad više,
gdje ljubavi je grob
to nitko ne zna,
tek srce ostane prazno,
i poneki ožiljak na njemu,
kao spomen da me podsjeti na to
koliko sam volio
tu ženu.

Sinoć večer posvetio užitku gledanju muških nogu,
umisto pisanja zvizdarija na iskrica blogu.
Nu, jesan li ja gey?
E :-)

MASLINOVO ULjE PRODAJEM!!!

Poljička republika, teritorijalno, politička i vojna autonomija, osnovane propašću hrvatskog kraljestva, pokorio je i dokinuo Napolen početkom 19st, trajala je živjela nekih 700g.
Poljički štatut,
pisani ustav, zakonik te iste države,
najstarji pisani primjerak datira iz 1400 i neke i pisan je na "rvatici"
naslovna rečenica je citat iz tog štatuta.
Poljicima je vlada knez,
knez nije bila plemićka titula, nego dužnost koju je izabrani kandidat obnašao na rok od godinu dana, posli koje je mogao dobit još jedan mandat, i nakon tog više za određeni broj godina nije mogao obnašat nikakvu vlast,
tako je bilo propisano štatutom da bi se sprječilo da pojedinac ne uzurpira vlast, ne okoristi se pretjerano njome, čak je bilo propisano i to da ako je jedno selo davalo više godina kneza da posli iz tog sela nemože bit knez nego iz nekog drugog mista, tako je sprječena centralizacija jer tu država u stvari čini 12 sela, mista il katuna kako se to izvorno zvalo, i ta država ni imala glavno misto ili ti metropolu.
Izbori su se provodili na način da je svaka kuća birala glavara, glavari su u svom selu birali katunara, ili ti maloga kneza, glavara mista.
Tih 12katunara su na blagdan sv.Jurja posli mise birali kneza.
Na isti način su se birala tri suca i vojvoda, dakle i prestavnička i zakonodavna i vojna vlast se birala i bila kontrolirana od puka poljičkog.
Puk se raslojavao na "didiće" starosjedioce, posjednike zemlje, koji su mogli birat i bit birani bez obzira na veličinu posjeda,
i kmetiće, kolone koji su obrađivali tuđu zemlju,
postojala je i vlastela koja je imala posjede u poljicima kao i crkva, al oni nisu imali nikakva posebna prava, vlastelin nije mogao bit biran ni birat ako nije bio didić.
Štatut je točno propisiva prava i obaveze i kmetića i didića i vlastele, tako da se znalo koliko ide kmetu koliko zemljoposjedniku, taj odnos se ugovara, kmet je bio slobodan otić po isteku ugovora, mogao je vlasnika prijavit sudu i bio je punopravan svjedok na sudu, mogao je i trgovat i kupit zemlju i ako je do posjeda doša na pošten način posli određenog broja godina njegov status se mjenja iz kmetića u didića.
Ropstvo je bilo ukinuto, nitko nije mogao bit rob nit imat roba.
Dakle svak je ima pravo bit živ,
točnje živit i bit slobodan.

Eto nekidan započeto danas bar djelomično objasnio ono o čem sam pričao na lančicinom blogu pa da vidite kako su nepismeni seljaci zamislili i živili demokraciju.