želim se izraziti

evo u subotu počinjem raditi! opet sam našla posao. ne mogu ja bez posla nikako. i ne kužim one ljude koji kad ih pitaš šta rade spremno odgovaraju: studiram. i ja studiram, jebote. ali sa 24god. ne mogu se od staraca grebat za lovu. pa je l'? sad, kad mi se troši više nego ikad u životu, možda. tako razmišljam, što ću? i uglavnom počinjem raditi u jednoj diskoteci blizu grada u kojem živim. i veselim se, bit će love :). i onda, vikendom radim a radnim danima na more. i nije li to život?!? a onda možda skoknem do norveške. prijateljica mi u oslu radi kao striptizeta i zarađuje 5 milja ojra na mjesec! pa sad vi meni recite ko je ovdje lud?!?
moja poanta bi bila: treba iskoristiti sve prilike u životu. a u mladosti, pogotovu. i ne samo iskoristiti nego se boriti da ih dobiješ. a svakom se pružaju, u to sam uvjerena.
i znam o čem vam govorim. ponekad sam ja znala i u neprilike upasti zbog moje posvemašnje (hiper)aktivnosti. i nisu uvijek svi moji poduhvati i sve moje promjene (u koje sam prosto zaljubljena) bili uspješni, zabavni niti bezbolni, pa čak ni bezopasni, ali ne žalim. ne žalim.
dopustite- opet poantiram: ako se sad u ovom trenutku kojim slučajem mislite da li ćete nešto poduzeti u ili sa svojim životom, ili se premišljate o prekidu veze ili prekidu posla ili traženju sezonskog posla na moru, možda- nemojte se puno misliti, samo reagujte. jer samim time što vas je napao taj mali crvić 'nemira' nije bezrazložno, neke ljude nikad ne pronađe i nikad ne napadne ....ta prelijepa, ah ta prelijepa   -znatiželja!

dala sam otkaz jučer! odoh u nove početke! bila je potrebna mala hrabrost, odvažiti se biti švorc ponovo :)
ma ne... danas sam cjeli dan odmarala i otišla na kavicu i uživala u omiljenom kafiću i s'mirom pročitala tomića u jutarnjem.
i još  sam si dala par dana odmora a onda počinje prava borba...borba sa životinjom, sa zlom. i neću sada o tome. sad kad se mogu othrvati tom razmišljanju- učiniti ću to, jer me nekad napadne bez pitanja..i onda bude sve tako sivo.

krajnje dosadna stvar!!! danas kud sam se god makla po gradu, dočekale su me hrpe srčeka i medeka i sve je bilo u crvenoj boji i sve nekako umjetno i isforsirano i prenapuhano ....i fuj!
ja, osobno, nisam osjećala ništa, i nisam se osjećala uopće. onaj analitički duh u meni nije se dao smiriti, i marljivo je radio i prikupljao informacije i kanalizirao ih i donosio je svoj sud... danas je to bio strašni...
ja radim večeras ispomoć, i mislim da će biti puno ljudi, onih zaljubljenih, i onih koji će to postati, i oni koji misle da to jesu, i onih koji to nikad neće biti (samo što to još ne znaju)..... a ja ću da ih promatram.. i zabavljam se. volim proučavati male štakore!
ja mislim da je moja dijagnoza: zaljubljena u ljubav!! (sretno)

nekima, onim nornalnima, jutro započne prirodno. ustanu se i počnu razmišljati što će dalje...
meni takvo jutro se odavno nije dogodilo!
ja se budim znojna i nervozna, suznih očiju, i drhtim. hladno mi je i neudobno. brzo moram ustati... trčim... potreba u meni je prevelika. i mislim samo na jedno... otrov mora brzo ući u moje tjelo!! moram ga nekako brzo unijeti u organizam! i žurim, žurim, trčim, i suze mi oči, i ruke mi drhte..  sama sam kući  -odlično! mogu u sobi! mehanički odrađujem nešto što sam već milijun puta učinila  -i sve je spremno!
misija završena. ja zadovoljena.  i sretna. i zbrinuta za narednih par sati.
jutros je bilo lako...

kako osjećaji mogu biti simpatično naivni. ah, kako bih sada kroz svemir putovala ..pokrivena pokrivačem od nježnosti.. pred tobom skrivačem bih se činila...
i ne bih ti pomogla pronaći zatvarač na mojoj haljini,
marino-san

gledam svoj život unatrag i razmišljam: zašto sam, pobogu, ovako čudna!? evo već dugo. pa i predugo vremena sam čekala da nekako odrastem, i promijenim se, i unormalim, valjda. čekala sam neki znak koji će mi reći da se to dogodilo. i bez greške me upozoriti da od tog trenutka mogu zvanično i oficijelno početi normalno živjeti. no to se još nije dogodilo. i revolucija u mome razmišljanju je sljedeća: I NEĆE!!!
shvatila sam da sa sam imala potpuno krivu predodžbu o stvarnosti, o životu, o sebi...
spoznaj sebe, rekao je jedan od mojih omiljenih filozofa. i ja upravo to i učinih. nakon teške borbe i dugog razmišljanja mogu reći da sam uspjela. i evo već neko vrijema živim tako.... u uspješnoj simbiozi sa samom sobom. i mnogo mi je bolje.
prekinula sam skoro pa trogodišnju vezu sa dečkom koji me je obožavao, ali koji me je recipročno toj njegovoj velikoj ljubavi -sputavao.
kako? -analiziram, evo, onako sama za sebe, kako? pa na mnoge načine. ne znam je li vam se to ikad dogodilo, drage moje žene, pa da možete razumjeti. on jednostavno nijeu sebi imao volju da pleše... da se igra, da sanja, da griješi, da tuguje, da se raduje, da vrišti, da se otisne na more sa kutijom cigara i šibicama u malom čamcu koji nije na motorni pogon bez vesala...sretan i nasmijan..bezbrižan.
nije bio takav. ali me je ludo volio.

šta da vam kažem.. odlučila sam da ću svoje crne rokovnike zamjeniti  compom. a umjesto da gledam u olovku, želim buljiti u malu horizontalnu crticu koja mi blinka na monitoru...pa sve dok mi oči ne zasuze!
želja za izražavanjem u meni je uvijek stanovala. odavno... od kad pamtim.ponekad je malo bivala slabija, ponekad je jenjavala, ali me nije (božesačuvaj) nikada napustila.
razultat toga nisu knjige sa mojim imenom na koricama, ali jeste jedna donja polica u stalaži sa knjigama prepuna crnih i tamnoplavih teških rokovnika.