"....I GLEDAM MORE GDJE SE K MENI PENJE......."

 
Uskrsni ponedjeljak.
Sunce se polako diže i s mukom  probija kroz debele naslage prašine na przorima starog rasklimanog Liburnijinog autobusa redovne linije prema Zadru.
Bezuspješno pokušavam zauzeti neku od uobičajenih poza za spavanje i žmirim  naslonjen glavom na prljavo smeđe zavjese.
U Zadru sam u šest izjutra,a što onda?
Blagdan je ,veze su rjeđe ,slažem kombinacije ......
Da bar imam  sobom bicikl.
Prazna platforma Zadarskog autobusnog kolodvora okovanog u beton.
Odlazim do voznog reda i nervozno pušeći tražim .....
.....Starigrad,ništa,Rijeka –u dva popodne ....
Bože pa nije moguće da nema baš ništa .
Otvaram staklena vrata i prilazim blagajnici koja zavijena dimom cigarete ,sneno žmirkajući traži spas u dugim gutljajima jutarnje kave.
“Ništa baš ništa,.... do dva popodne”.
Bože jeli to moguće ,tako sam blizu, a ništa.
Grozničavo prebacujem ranac preko ramena,palim cigaretu i odsutno šetam u krug kolodvora tražeći rješenje.
Nešto mora postojati,nije moguće da nema baš ništa.
U dno kolodvorskog parkirališta uz cestu iz Zemunika prema centru stoji taxi.
Stari ,po svim kantunima, rđom načeti merđo, maslinaste boje.
Prilazim kao nezainteresirano,brojeći nasumce po džepu preostale novčanice od sto kuna .
“Dobro jutro,»
«Koliko bi koštala vožnja do Starigrada»
Taxist ,krupni brkati južnjak pogleda me sa zanimanjem.
Oči mu se zaiskriše i stisnuše u dva tanka proreza.
Promeškolji se na sjedištu i oprezno počne.
“Do Starigrada ?!....
.......» Ee,do Starigrada je ...pedeset kilometara.....aa
........to van je......... trista kuna.”...ispali oprezno .
Tristo kuna ,trista mu jada.
I odlazim praćen pogledom punim nevjerice i zanimanja.
I kružim ,jedan put,dva put......
Tristo kuna .
I prilazim opet.
“Jeli  se možemo dogovorit za kakav popust”pitam bez puno nade.
Brko,sada  već sasvim budan, izlazi iz rasklimanog starog mercedesa 200 i kaže ;:
“Šjor, a jeli vas triba čekat? «
« Tamo i natrag sa čekanjem ,vozim vas za četristo.”
“Vozi”, ispalim kao iz topa, bacajući , ranac na stražnje sjedalo i uskačem u starog rasklimanog merđu
Gledam ,nabio gas...punih šesdeset.
Trese se merđo gore od Liburnijinog autobusa,a brko šuti i mjerka me.
“Šjor ,Vas je sam Bog posla..
«Znate li vi da ja ovoliko šoldi već deset dana nisam vidio,a četvero dice iman».
«Šjor,Bog vas blagoslovio,neka van je sa srićon.”
I gledam njegovo ozareno, suncem opaljeno, izborano lice .
Sa srićom.!?
Neka je i tebi sa srićom prijatelju moj,neka je i tebi i ciloj  tvojoj familiji sa srićom.
I tebe je sam Bog poslao u ovo blagdansko jutro,kad sav ostali svit spava i  odmara se od uskršnjeg slavlja.
“Znate šjor ,kupi san ovo auto, ima godina dana za dvi iljade maraka i još ga nisam otplatio,a dica traaže.»
« Šjor sam Bog vas je posla.”
Seline,Starigrad,Hotel Alan ,tražim pogledom benzinsku stanicu .Izlazim i ostavljam mog prijatelja «na čekanju» a ja trčim...,trčim s rancem ,koliko me noge nose i pitam i tražim i ...vidim je kako izlazi iz bistroa i maše mi .
«Bože,bojao sam se da te neću više naći».»
Ona se smije i kaže...
” Pa jesam ti rekla da ću te čekati,što paničariš”
«Bože ,što paničarim ,Jadranka mislio sam da ću na Aljasku prije stići nego k tebi».
«Što paničarim!» .
“Smiri se ,nisam sama ,tu sam s prijateljicom ”
I sjedam za stol i gledam je i ne odvajam pogleda od nje, a ona šuti ,šuti i smješka se .
......I pita ...s kojim sam to autobusom stigao?
 Njena prijateljica, koja je došla s njom u pratnji, radi u turističkom uredu i sasvim sigurno zna da ne postoji nikakav autobus danas u ovo doba.
Otvaraju se vrata i ulazi moj brkati prijatelj i naručuje marendu.
Nemam više kud.,stisnut sa svih strana ,uhvačen u laži kao u mišolovku napokon priznajem
 “Nisam stigao autobusom nego taxijem” i prilazim brki ,zahvaljujem mu na čekanju ,šaljem pozdrave dici i supruzi,neka im kupi nešto lijepo i neka in svima  je sa srićon.

a ti si malo opterecen prijevozom do nashih otoka a;)

:)

Neznam... dali su potrebna ova tako rastegnuta slova i sve ovo... za ovakvu priču ........