Onako, usput

  Kaže mi, on, moj frend, da baš tako ga doživljavam, da je sretan, da se sredio, da ga je našla jedna iskrica, i neka je kaže on...
  Večeras mislim na njega, na ranijem nicku posvetila sam mu neke od svojih blogova, jedna tako dobra i mistična duša... znali smo u ovako kasne sate pričati , razmjenjivati poruke... nije se puno otvarao, ali bio je toliko zanimljiv u svojim ratnim pričama, u opisu ljudi koje smo možda zajedno poznavali...
  Onda je nestao, a  ja sam ludo tražila da opet bude tu jer su me njegove riječi napisane ovdje smirivale, nisam ga uspila vratiti, jednostavno je otišao, ili mi se nije javljao... Imao je svoje trenutke kad je volio biti sam, nije želio nikoga poznavati odavde, samo ovako pisanjem...
  Dugo nije bio tu, pomislila sam da ga potražim mobitelom, jednom sam to učinila, ali nije mi se javio, čak je i znao da sam to ja, provjerio je preko svojih veza da sam zvala sa fiksnog telefona koji nije mogao znati jer mu ga nisam dala..
  Nedavno mi se javio, isto onako zanimljiv kao i prije
u svom pisanju, ali nekako veseliji, nisam bila on-line kad mi je pisao da je dobro..
  Večeras mi fali, uvijek mi fali njegov stil pisanja i misaone rečenice... Fali mi da mi kaže da bi me prepoznao među tisuću, čak i kad promjenim nick jer izostavljam slovo P..
  Sada bi mi puno značilo da mu se mogu javiti, i da čitam što piše, da otjeram ovu neizvjesnost  i nemoć iz sebe...

Prijatelj je životni lijek, inače prijateljstvo je zdrav odnos...vjera u sebe je najbitnija...