koji vrag

Evo, poslije ovog teksta, obećajem, neću više. Istina, zato što sam 8 mudrosti iščupala i ostale su mi još samo četiri, a ovo je četvrta. Ha, ovo me neodoljivo podsjeća na jednu prijateljicu sa faksa. Dobro, nije mi baš prijateljica, više cura sa faksa, ali o tome kako i kada (i radim li to uopće), jednom drugom zgodom. Ali sada ispočetka. Prvo jedno pitanje, koje možda nije pristojno (nije ništa slično vjerujete li u Boga? A kojega? ili ne daj, bože, koliko godina imate?), već obično kasnite li? A ako ne kasnite, nervira li vas kada netko kasni? Nekako sam programirana da ne kasnim. Ne bih mogla reći da bi se po meni mogli satovi namjestiti, iz tog razloga, što obično dođem 15-ak minut ranije. Ne znam je li to samo zato što je djevojčica, ili zato što je na mamu (mene) i moja balerina se uvijek žuri. Rodila se skoro mjesec dana ranije i bila najmanja beba u bolnici. (Užasno sam zbog toga bila nesretna, ali o tome isto drugom prilikom.) Tako i kada treba jesti, ili kada ja mislim da bi trebala, ona se uvijek požuri da se sjeti prije mene. Baš zbog toga što dođem uvijek 15-ak minuta ranije, ne volim da ljudi kasne, a moja Ana, ali baš uvijek. Što je najbolje niti se ne sjeti reći E, zakasnit ću malo. To je tako normalno da se više niti ne ispričava. Kao... što se uzrujavam, kada ZNAM da neće stići na vrijeme. A mene to nervira do te mjere da se sve rjeđe nalazimo. O, da, trudila sam se ja i zakasniti, ali nekako mi to nikada je pošlo za rukom. I sada se ona pita koji je meni da nikada neću sa njom na kavu. Pa kada bih s njom na kavu trebala bih cijeli dan, jer, zaboravila sam reći, ne kasni ona malo, ispod pola sata nikada mi se nije dogodilo, a znala sam ju čekati i po dva sata. Da, znam, ne trebate mi ništa govoriti, naivana sam i blesava. Jedini put kada sam ja zakasnila, je bilo kada mi se cijeli dan pomaknuo za sat vremena. Treba mi neko vrijeme da se naviknem pa pomicanje sata, ali to nije bila ta situacija. U srednjoj školi sam išla na instrukcije iz matematike koje su uvijek bile u 10, no taj dan mi je moj instruktor javio da on ne može u deset i da to prebacujemo za 11. Poslije tih instrukcija sam ja sebi zamislila da je tek sada 11, jer mi je cijeli dan tako bio namješten (tada sam još pisala od 10-11 instrukcije iz matematike...) i tako me je prijateljica s kojom sam se dogovorila u 13 sati sat vremena čekala, da bih se ja u 2 ušetala u kafić kao da se ništa nije dogodilo. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim što je bilo. No ona se nije ljutila, shvatila je što je bilo. ;Vidiš, nikada ju nisam pitala zašto me nije nazvala. Istina, tada nije još bilo mobitela, ali znala je moj broj doma. Prečesto sam u grču da nešto neću stići i sat je moj i najbolji prijatelj, ali i najgori neprijatelj. Njegove kazaljke idu prebrzo. Poput Japanaca koji su uzbuđeni zog pomicanja sata tako i ja svako usklađivanje satova vidim kao nešto uzvišeno. Samo je problem što ja svaka dva dana usklađujem satove, strašno me smeta kada je minuta u razlici između dva sata. Kada bi me "udario" opsesivno kumpluzivni (jesam dobro napisala?) poremećaj, sigurno bih išla od sata do sata i usklađivala ih.

Pisat ću o tati ak ga netko nađe :)

fora :)