koji vrag

Još jedna vještina koju je moja balerina izučila do savršenstva. Jeste li čitali, prije ne tako puno vremena, kako su Japanci izmislili robota prevoditelja za kućne ljubimce. Kada vaš pas kaže wawwaa to bi značilo "hoću ići piškiti", a kada kaže vuuuuuvaw vaš robot kaže da pas hoće da mu promijenite vodu. Zatim, negdje su se žene sjetile da bi mogle napisati muško-ženski rječnik. To bi, od prilike značilo, kada vam dragi kaže Ma da to ti super stoji, znači "daj kupi to, pa da idemo jesti", ali ukoliko vi uzimate drugi kolač, a vaš vas začuđeno pita još ćeš jedan kolač?, vjerojatno, znači "Sunce, nije li tebi to guza malo narasla?". E, tako, svega su se sjetili, samo ne ong važnog. Možda ne svima, ali meni jako. Moja mala balerina ući govoriti i svako dan nauči novu rijeć. Dobro, novi zvuk. Tu dolazi od ostvarenja mojih najgorih noćnih mora. Od prilike, dijalog između mene i moje balerine ide ovako.B(balerina): Gaaga-gggaJ(ja): Što je zlato, mamino? Opet smo se piškili? (Jer jučer je to bila) Pogledam je, a ona suha. Pa joj pokazujem, slamka, čaša (jako se volimo igrati sa čašama), Jesi gladna. Ma, da, hoćeš loptu. B:Loooo! I sva je sretna. Ali, muko moja, za pola sata, moje dijete Looo. Looo. Looo. Pa imaš loptu. E, ali sada bi… nađem nakon dužeg vremena. Potpuno iscrpljena požalim se, još jedinoj tako mladoj mami koju znam (ako se sjećate ona iz jaslica, balerininih, ne mojih). A ona m kaže kako je to sve dio odrastanja. Ma, nemoj, ja kao to nisam znala. Samo se hoću malo jadati. I sada, mislim si ja, pa ako su mogli izmisliti digitalni (je l se to kaže robotski?) zašto ne bi mogli izmisliti isti takav ali za bebe. Evo, ja bih ga kupila, pa i da je na japanskom. Zatim, tu je ona analna faza (još uvijek sam umorna) u kojoj je moa balerina postala pravi majstor. Kao, drži nešto u ruci neće ona to staviti u usta, samo gleda. Na sreću, još sam pametnija od nje, ili barem starija i iskusnija, pa pročitam njezinu namjeru. Kada smo već kog guranja u usta, tu je neizostavna tema – hrana. Ljubav mamina odlučila da će sve jesti. Ili se tako meni samo činilo. Bila sam tako sretna kada sam svoju ljubav vidjela da jede ribu. Fino na gradele, baš za nju rađeno, Mama propasirala, dodala povrća, krumpira (zbunjena sam, što ono kažu a krumpir, je li to povrće ili što?) Napravila kašicu, i moje se dijete ubilo u hrani. Činilo mi se je da je pojela više od mene. Juhu, moja malena nije vegetarijanac. Nije da bi me smetalo, ali morala bih učiti ispočetka kuhati, a jedva sam ovo naučila. Da, nije vegetarijanac taman toliko koliko je meni trebalo da joj ja napravim ribu. Možda je ipak problem u ambijentu. I tako mala balerina svaki dan nađe način da me zbuni, ali zbunjivanju tokom jela stati ću ja na kraj. Već sam ja našla načina da zbunim nju. Primijetila sam koliko voli da joj pričam dok jede ili stavim neku igračku u njezino vidno polje, pa imam trenutke igre i kada joj ometem koncentraciju, vidi baaaalon, uguram joj žlicu kašice u usta. Sada je u fazi kada neće jesti ništa što nema mrkve, pa u sve guram mrkvu. Ako se pitate kako sam to otkrila, e, opet je moja mama imala svoje prste u mojem odgoju. Sjetila sam se da je pričala da su sva njezina djeca jela mrkvu, pa kada više ništa ne pomaže propasiraj mrkvu. Možda bi bilo bolje da je još na mlijeku maminom, ali ja ne bih baš o tome. Malo smo se mučile, više ja nego ona, ali kad ne ide, ne ide. Meni je jako žao zbog toga, no dobro, sigurno je još koje dijete othranjeno (od 6 mjeseca) na umjetnoj hrani. Još, samo za kraj, da sada ja vas malo zbunim. Možda se, ne samo u zadnje vrijeme, nego od uvijek, čini da se ja jako, previše, brinem. Dobila sam par takvih više ili manje dobrohotnih komentara (nadam se da jesu, no nekad mi se čini da njima ide na živce moja briga, te da se boje da ću "pokvariti" dijete). Vjerojatno to je istina. Sigurno je, ali ne mogu protiv sebe. Moja ljubica je meni ali baš sve na svijetu, nema te osobe, ili ne-daj-bože stvari… Mislim da ćete shvati. Nas dvije učimo, ja učim više i zato radim najbolje što mogu. Znam da griješim, pa se trudim to ispraviti. A ipak mislim da ne griješim tako da će se moje dijete osjećati zagušenom, pa dala sam ju u jaslice, a ni ja se nisam zatvorila u kuću. Skoro jesam, ali zahvaljući, i vama, nisam. Mislim da je moj najveći problem što se bojim, još uvijek, što će drugi misliti da sam pogriješila. I kako je netko rekao, ja mislim da sam samo ja kriva… a za bebu je ipak porebno dvoje. Što vi mislite?