koji vrag

Vječita boljka žena. I pokojeg muškarca. Čitam blogove i mnogi se muče sa kilažom. Ne znam tko nas je napravio takve da bi tako fino papali, taj je morao više paziti. Možda ja nisam ona koja bi mogla napisati nešto o kilama, ali mogla bih probati. Samo da vidite da niste sami. I da ja vidim da ja nisam sama. Dakle: Kao mala bila sam slatko bucmasto dijete. I tako sam se provlačila kroz osnovnu školu. Kako sam se teško odlučila u koju ću srednju školu mama me vodila na razne profesionalne orijentacije. Nisam znala napraviti ključ (za razliku od ostatka obitelji užasno sam nespretna sa rukama) pa me blesava psihologinja poslala na liječnički pregled. Tamo su me ispipali i zaključila da imam debeli trbuh. Ja?! Debeli?! Trbuh?! To mi do tada nitko nije rekao. A zapravo i nije bilo tako. Tek sada vidim, to je nekakva njihova specifikacija. Ali mene je to povrijedilo i odlučila sam svima pokazati da ja nisam debela. Visoka sam 162 cm i u prvi razred sam ušla sa 47 kila. Bila sam zadovoljna, dok nisam upoznala ostale. Jedna od djevojaka (djevojčica) bila je par centimetar viša od mene i teška 39 kila. Očito je imala poremećaj metabolizma, nismo bile prijateljice, više šulkolegice, ali jednom mi je rekla da joj je barem moja kilaža. Mislila sam da me zafrkava, pa sam joj htjela pokazati. Mislim da sam taj dan odlučila upropastit ostatak svojeg života. Naglo sam prestala jesti. Prvo je to primijetila moja sestra. Naravno, imali smo mi kodeks šutnje, ali preko ovoga nije mogla preći. Tužila me mami. Taj dan me mama sat i pol hranila voćnim jogurtom. Ne znam koga sam više mrzila. Jedino mi je važno bilo da se jezičac na vazi spušta. Nije važno za koliko. Znala sam koliko što nosi kalorija i koliko mi kalorija treba da preživim. Odlučila sam da je to 300-400. Ne mog vam opisati mržnju prema hrani. Ne znam što bi bilo sa mnom i mojom obitelji da nisam naišla na najboljeg dečka na svijetu. Taj me hranio, a obećao mi je da će me pljusnuti ne pojedem li svu hranu. Nije ga obeshrabrilo moje vrištanje da ga mrzim. Da me pusti na miru. Na sreću, ja nisam došla do 30 kila kolika mi je bila želja, i nisam izgubila mjesečnicu, uz njegovu pomoć počela sam jesti kada mi je kosa počela ispadati i lomiti mi se nokti. Između kose i kože na kostima, koji su mi se činili tako privlačnim, izabrala am kosu. I dobro sam napravila. Ali još danas, sa 52 kile teško mi je prihvatiti da je dovoljno. Da sam rodila i da dojim. Pa da ne mogu biti štapić. Još jedan od mojih strahova. Ako ja ne uspijem prihvatit svoj odraz u ogledalu, kako ću naučiti svoje dijete da jede fino. Iako ona sada uživa u hrani I što ću ja, ako moje dijete bude, u pubertetu, imalo istih problema kao i ja? Možda će ipak biti pametnija od svoje mame! Nadam se… nadam…

ka prut san

zato ja ne pijem tekilu, jer imam dosta tih kila...

gladan sam.

:* no da. mudrice...