put i povratak

 
rece mi jedna draga s kojom sam provodio neko svoje vrijeme, a zvuci mi radosnija i laksa sad nego li je se sjecam, dakle rece ona, imam ja i dalje te svoje ideale ali ih bas ne zivim uvijek... ;))
a ja si mislim, da, ta to je odrastanje, ono otupljivanje, smirivanje, iskustvo koje stvara kompromise posvuda, s kojima nam bude lakse zivjeti, tocnije, prihvatimo ih da prezivimo enivej?
pa si mislim dvojako: u jednom mi je krivo i do beskraja bolno, to sto sam ucinio tim idealima da postanu kompromitirani, a ne mogu negirati tu odgovornost, nikako, a s druge strane mi je drago sto je nekako mirnija, zvuci zadovoljno, jaca je u vezi s onim s kojim je, nekako samostalnija, manje ovisna o njemu nego li je o meni bila...
ja nekako samozadovoljno odbijam kompromitirati ideale. tako mi se bar cini. podjednako nekako naivno na sve to gledam. premda me zacudjuje kako je ona sve to presla i osjeca, sjeca se svojih ideala, a opet, zivi tako nevezano ...
da, vele da je dobro biti popustljiv sa sobom.
uostalom, tko ce te paziti ako neces sam sebe, tko ce se brinuti za ono sto ti treba ako ne ti sam? i tako....
cudna su stvar ti ideali.
 
---
 
velis: nisam ja ta, koju tako volish. eh, da mi das do rijeci, rekao bih da znam, ali da ne fali ona, nego ti, koja ona jesi.
nda. glede slika i to, mislim.
 

kompromisi su .. .d r e k ..... ne volim ih ...volim samo nju.. a osjecam se isto... samo da mi da reci da znam u biti ono sto zelim....