koji vrag

Došla san sa svojom bebom u svoj stan. Sada smo bile svoje na svojem. I ne baš ostavljene same sebi, ali onda barem prepuštene. Onako na brzinu rekla bih da je razlika u tom što baš nismo bile same na svijetu, ali su nas ostavili da se upoznamo. I jedno vrijeme smo bile jako sretne. A onda najedanput nisam više znala što da radim. Onako iz čista mira. Jedan dan sam ju presvukla bez ikakvog problema i ujutro još jednom, a onda panika. Upomoć, mama pomagaj. I što će moja mama nego mi pomoći. Sutra ćeš znati. Lezi i primi se. Ležim ja, i leži moje dijete sa mnom, a meni se svašta mota po glavi i ništa lijepoga. Ništa ružnog za nju. Zapravo je ružno, ali ne o njoj. Uhvatio me strah. Strah da ću ostati sama, da neću dovoljno paziti… Pomirljivo će moja sestra, ponosna majka 3 dječaka, i moja mama, ponosna na svoje šestero djece, da će me proći, da su se i one bojale. Ali, činilo mi se je, ne toliko. Još sam taj dan izdržala, pa čak i cijeli tjedan. A onda je moja mama rekla da će doma samo na jedan dan doma, da "svojim" dečkima skuha i promjeni posteljinu. Molila sam ju da ne ide. Obećala mi je da ću biti dobro. Da je strah normalan, ali i poticajan, da ću moći sama i da neću ni primijetiti da je nema. Da neću htjeti da se vrati. U tih sat i pol koliko je vozila do Varaždina ja sam doma nazvala, čini mi se 27, put. I to bez pretjerivanja. Je li došla? A sada? Još ništa? Kada je stigla nije ni b od bok rekla već je zvonio telefon. Mamice, molim te mamice! Dok je vozila natrag, ja i tata smo bili na crvenoj liniji. Sve je u redu. On je bio uvjeren. A moje dijete nije prestajalo plakati. Ja nisam prestajala plakati. Dok je mama stigla natrag, susjedi su već ozbiljno razmišljali da pozovu policiju i hitnu, jer tu se nešto događa. Sve sam radila kako treba. Stavila joj nove pelene, prije toga je okupala i napudrala. Neće jesti. Samo plaće. Napravi, molim te, napravi nešto da prestane plakati. I sada, nekome će ovo biti grozno, biti ću nemajka i čudovište. Ali tako je bilo. I puno gore. Cijelo to vrijeme ja sam obožavala svoju djevojčicu, ali nisam ju mogla primiti, čak ni pogledati. Užasno sam se bojala da ću joj nešto, potpuno nesvjesno, li možda iz želje da joj bude dobro, učiniti nešto loše. Mislila sam da nisam dobra mama, da jedino ja ne znam što treba, da ju ne zaslužujem. Nisam to mislila, to sam u svojoj glavi znala. Željela sam umrijeti prije nego ju razočaram, prije nego napravim nešto još gore od odricanja od svog djeteta. Bila je to teška postporođana depresija. I ako nekoga zanima zašto to pišem… to se događa. Može svakome dogoditi, čak ne trebate biti ni malo labilni prije poroda. Nekakva ravnoteža se poremeti među hormonima. Možda sam, da zato sam ja, ovako počela pisati. Da pomognem sebi, a i da ako se ikome, ne-daj-Bože-dogodi, da kažem – nisi sama na svijetu. Mislila sam da se meni to dogodilo jer smo nas dvije na takav način ostale bez tate, ali psihologica me uvjerava da joj dolaze žene iz super sretnih brakova. A do nje sam došla kada je moja mama vidjela da ja svoje djete niti ne gleda

M, da ne spavam, ne jedem i da sam samo u svojoj sobi. Ako se i dogodi da zaspim, onda se budim vrišteći. Oči su mi crvene od suza, a podočnjaci od prilike do pupka. Izgubit ćeš mlijeko. Pokušala me animirati, a ja sam se rasplakala i osuđivala. Pomišljala sam na skok sa trećeg kata. Ne znam jesam li mislila ozbiljno, ali moja sestra je ušla u sobu kada sam ja bila u pokretu penjanja na dasku uz otvoreni prozor. Samo sam gledala vani. Pusti me! Sve je u redu. Mama! Maaaama! Mama! Urlala je moja sestra. Ne sjećam se. Valjda su me stavile spavati. Možda su me i uspavale tabletama za spavanje koje bi uspavale i konja, jer, probala sam slabije, ne pomažu. Ne znam kako je moja mama došla do psihologinje, kasnije su mi rekli da je hitno tražila da se vidi sa Sonjinom doktoricom koja je odmah shvatila u čemu je problem. Nisam htjela ići, ali bilo mi je previše teško da se oduprem, i to je bila najbolja stvar. Moja psihologinja mi je rekla da se ne brinem. Da je teško. Da se ne obazirem na svoju mamu i sestre od kojih niti jedna nije podigla (ili barem rodila) manje od troje djece. Kaže ona da je to težak zadatak, te da tražim pomoć, pa što sada. Ako ne znam koliko treba biti toplo mlijeko neka nazovem nekoga tko zna. Ne čini me to neodgovornom, bilo bi gore da pokušavam spaliti jezik svojem novorođenčetu. I od tada do danas nas dvije idemo korak po korak. Nekada je jako teško, ali tada samo uzmem kratki predah, pa pokušam dalje. Moja je Sonja tvrdoglava, ali i ja sam, pa nekako mi se čini… Dobar smo mi par.

svaka sreca i ljubav nosi u sebi bol....sto je bol veca i ljubav je veca...bas zbog straha da nekaj ne sjebemo ili izgubimo...znam da ovo zvuci suludo ali mi je nekak najlogicnije u svemu tome...i nije to problem samopouzdanja ili zrelosti, jednostavno nekoga puca vise u mozgic a nekoga manje :-))... sve bu to bilo ok i super, uzmi svaki dan mrvu vremena samo za sebe, odi nekam na zrak, dobro udahni izdahni i reci samoj sebi-ej ak mogu druge mogu i ja...ja imam jos jednu stvar koja pomaze-bitno mi je da sam svjesna da se mnoge stvari u zivotu događaju bez mojeg utjecaja, kako lose tako i dobre, i zato ne zelim biti stalno u strahu- kaj ako ovo kaj ako ono???-...nebremo sve i stalno imat pod kontrolom jer je to nemoguce...uzivaj i bi hepi, cmok za bebu ;-)

..samo piši i piši... :)
..skupi sve ove divne tekstove i siguran sam da će se izdavači nuditi da objave knjigu... :)
..impresioniran sam... :)))