BIlo jednom u ...

 
Nisam znao, kada sam ih izgovarao, da
ove reci mogu da dopru i do Tebe. Ali,
desilo se, i ko zna ko je za to zasluzan
ili kriv.
To su samo reci: ljudske, neposredne,
proste, reci koje sam izricao u
tidini svoje sobe, uvek u cetri oka.
Diskretno.
Sada su tvoje oci  nad njima.
Mozda je, iza reci, i ostao poneki pogled,
nenamerno utisnut u njihovo znacenje,
pa sada, posredno, zurimo jedan
u drugoga - bez da smo to ikada hteli.
Ko zna... mozda ce reci da prekinu vezu.
Jednake su sanse da je stvore.
Mozda cemo se, negde iza poslednje
reci, slatko nasmijati, ko radosni
putnici  koji su jedini preziveli brodolom
misljanja, i sada znaju veliku,
svetu, obicnu tajnu:
Dragocenost ljudskog zivota...
Cudesnost ljudskih mogucnosti...
Bujnost postojanja samog po sebi...
 
Zivi tu tajnu. Slobodno. Pred svima.
To je jedini nacin - znam da znamo - da
se bude mudro indiskretan.