Svuda pođi,kući dođi.

jedna pripovijetka iz lektire,a tiče se naše komunikacije
bila jednom jedna majka čiji je sin bio daleko,i slao joj je pisma
ali pošta tada nije funkcionirala kao dana,naime,onda je primatelj pisma morao platiti uslugu,a ne pošiljatelj kao danas
i tako s vremena na vrijeme kako god bi koje pismo stiglo,ona ga je uzela na grudi,zaplakala i vratila poštaru jer nije imala ni za kruh,a kamoli još i za pisma
jednom se poštar sažali,i kaže on staroj majci da slobodno otvori pismoi pogleda što joj sin poručuje,a da će on to već sredit nekako
a majka je odgovorila da nema potrebe,jer u pismu ionako ništa nema napisanoga
pa koja je onda svrha,pita začuđeni pošar
veli majka,da je njoj dovoljno da zna da je on živ,a dok god šalje pisma,živ je
naravoučnije-zbog toga su kasnije izmislii dopisnice na kojima je sa jedne strane napisano pismo a sa druge je slika neka prigodna,pa pročitaš pa vratiš poštaru
ali u to vrijeme se već plaćalo na današnji način