Onako, usput

  Svaki dan sam ovdje, nisam ovisnik, jednostavno, treba mi neki predah.. a bila sam i ovisnik o daaa, čak sam se pofajtala s nekim ljudima, kojih više nema, iskreno skoro da mi i nedostaju, iako su mi i dalje ostali bezlični i puni zloće, još iz tog vremena.. Uh, kako to zna zaokupirati čovjeka u prvo vrijeme, mislila sam da me svaki nick koji me zbog bilo čega kritizirao, gleda iz svakog ugla... Koja paranoja .. užas!!!
   Danas, međutim pomalo mi je žao što toga više nema, i ne snalazim se baš u ovim veselim blogićima jer mene život pere svaki dan na ovaj ili onaj način..
   Upravo dok ovo pišem, moj mali sin, možda spava,vjerovatnije je da plače jer je operirao krajnike i vjerovatno ga jako boli, i plaši sve nepoznato i hladno oko njega, kao što je i mene svojedobno, kao što me i sada plaši jer ne volim stanja kad ovisim o drugima...
 Gledala sam ta mala dječija lica, mame i tate su rekla da će oni malo spavati, i da će malo boljeti poslije, i svi idu veselo, a mene koja ih promatram boli jer nije to baš tako, i vidim kako se tuđe dijete vezuje za mene jer se mora s nekim pomaziti jer tamo nema njegove mame... i odlazim i ostavljam ga jer je moje otišlo u operacionu salu, taj mališan je ostao zadnji, i sam...
   I kad dođeš kući, i osvrneš se oko sebe, shvatiš da su oni jedini pravi smisao, bit našeg života...e to je moja današnja spoznaja iako vama koje muče svakim drugi problemi, za mene banalni  možda i neće biti posve jasno!!!

itekoliko jasno. sasvim. zivot je ono kad se osjetis odgovoran. toga tu nema, to je point. i zato je tu lako, a u zivotu je malo ipak drukcije.