Kalendar misli jednog raznosača pice ...

... pretvorit ovaj dan u praznik, feštu, vatromet ... kad bi samo nazvala, okrenula tih 9 znamenaka koje znaš napamet ...
ponekad se osjećaš slaba, sitna u naletu svakodnevnih pizdarija, tuđe sebičnosti ... ljudskog smeća ... ništa ti nema smisla i pitaš se, zašto se sve baš tako odvija i kuda sve ovo vodi ... pa koji je dovraga, plan, do kada će to ovako ... ne mogu ništa poboljšati, popraviti i ništa što radim nema utjecaja ni na što ... a znaš li samo ... koji bi to bio praznik, naprimjer, meni, kad bi mi se samo javila i pitala ... naprimjer, bok baby kak si, kaj ima kod tebe ...
ma znaš kakav sam na praznik, kao i svi, vesel i bučan i sirokogrudan i volim cijeli svijet i pijem i pjevam, grlim, ljubim, dobacujem, i sve i svakoga pozdravljam i pokušavam, kako god bolje mogu, za svakoga u svome poderanom prašnjavom džepu pronaći koju vlat trave za zapičit u frizuru, kakav povjetarac, zraku sunca ... i volim, tako volim, kad se smiješ ... misliš, da te ne bih mogao nasmijati, barem malo? prvo onako, jedva, sramežljivo, kiselo, kao trogodišnju curicu koja se nešto duri, rubom usana, dok u okama ne zatitra prvi plamičak, pa onda jače, dok ne preraste u onaj tvoj, prštavi, grleni i obijesni, zarazni smijeh ... možda ti obrisat koju suzu, nadlanicom ... a koju pustit dolje da kapne preko usnica, da začini taj poljubac koji te čeka već tako dugo ... i onda, ako se to dogodi, postat ćeš dio moga praznika ... ti ćeš biti moj praznik, kao što bih ja bih mogao biti tvoj ...
moja mala zvončica ...
a ne velim, da moraš nazvat baš mene ... ja ne znam koliko praznika u životu sam zaslužio, i ponekad mi izgleda kao da sam ih sve već potrošio, da u šarenoj prnjavoj torbi života nema više ništa za mene ... a onda, iznenada iza ugla, vjetar donese divan poklon ... srebrnu drahmu malom roniocu koji je skočio da je izroni za dobrog svećenika ... okej, ne smijem patetizirati (dostaaa, dostaaa ... ) ali ... ja samo želim nazvati pravu stvar pravim imenom ...
pa onda ... nazovi ... evo, ne moraš mene ... nekoga koga voliš ... pretvori nečiji dan u praznik, postani nekome praznik, i neka on postane tvoj ...
danas mi nije bio praznik ... kad bi barem bio sutra ... ma bit će, jedan od ovih dana, sigurno!
i vi nazovite, isto, šta čekate, blejite tu ... ajde, telefone u ruke, da vas vidim ... hoću da bude praznik praznika!!! ajde, iš, jel zoveš ti, a?
a?

lijepi dani pretvoreni u peaznike :-)...a kako smo sebični, ponosni, inađije < rekli bi - preko Drine), nećemo ništa učiniti osim kukati kako samo sami i gledati u tel. ili mob i misliti: pa, zašto se meni nitko ne javlja? evo...i ja sam jedna od tih, nažalost :(

ispr> p r a z n i k e

:-)))

ma nazooovi ga! ajde, štasam reko, a? ZOVIIIII!