Onako, usput

  Mrzim to stanje, kad nešto iščekuješ, kad ne znaš kada bi se moglo i hoće li se uopće dogoditi... zavisnost o dobroj volji drugih ljudi koji te ne  poznaju, koji nemaju nikakve veze s tobom....
  Mrzim bijele mantile, mrzim kad ovisim o njima, o njihovom tobožnjem znaju i stručnosti, a najviše od svega mrzim ih gledati, mrzim što strahujem od nekog njihovog previda, što uvijek mislim da očekuju neku plavu kuvertu od mene???
   I mislim si, pa što, operirati djetetu krajnike, valjda tu nemaju što zeznut valjda to znaju napraviti bez greške, ali opet taj nemir, dajem im u ruke nabolje što imam, jedino što imam, moje dijete, a ne vjerujem im?? Da odustanem od svega, pa što ide ljeto proći će, neću raditi, dat ću otkaz bit ću s njima, ipak mi je sve drugo manje važno... ne znam, ali taj nemir, strah... predugo traje, lomi me, k vragu kad će sve ovo biti iza mene???

razumijem te, nikad neces biti mirna kad su djeca u pitanju... ni kad odrastu... kcer mi je trudna i umirem od brige... drzi se, ipak ce sve proci a mi cemo naci nesto novo da se opet brinemo ;)

Trudna, ajme to je lipo, sve se nešto ogledam po gradu, ima baš lijepih žena kojima dobro pristje trudno stanje, i sve nešto mislim, a i dječica stalno pitaju za neku bebicu, kako to u stvari i nije loša ideja, još jednom biti mama, a ondak se sitim onih jebenih bijelih mantila, odma mi se sve smuči????

da, trudnoca je prekrasna i trebala bi biti velika radost... ipak, bojim se jer je prvi put imala problema, rodila mjesec dana ranije, unuk se onako sitan borio i izborio, sad je vec pravi mali covjek, ali strah mi ne dozvoli da se veselim... ja sam rodila kad su dvoje starijih bili 7-8 godina i svi smo bili u iscekivanju a najmladja nam je bila prava igracka i maza i sve nas je preporodila... zato, razmisli ;)