Svuda pođi,kući dođi.

I tako bijaše prošao još jedan dan u listanju po INTERNETU.
Kad naiđoh na jednu interesatnu osobu,ženu par godina stariju od mene.
Udovica,nije rekla čija,dali pokojnog Gadafija ili nekog našeg paćenika koji je krvario za Domovinu.
Ali je navela da otplaćuje suprugov preostali dio duga od kredita,pa pretpsotavljam da je ipak udovica hrvatskog branitelja.
Naravno da mi nije bilo ni na kraj pameti da zabadam u njene financijske stvari.
To smatram osobnim i mislim da se nikoga ne tiče koliko ko ima prihoda.Bilo da je to rezultat dobro planirane sjetve i žetve sunceokreta ili je to braniteljska mirovina.
I tako,pale su vruće poruke,tipa,ti meni,ja tebi i tako to unedogled.
A onda grom iz vedra neba,ONA MENE PITA KOLIKA MI JE MIROVINA!!!
Brate mili,nisam mogao vierovati očima!
Naravno da sam odgovorio da se to nje ne tiče kao što ni ja nisam nju pitao za to.
I znate što?
Veli mi da obrišem njezin broj mobitela.
A brate,ne da sam ju poslao u pičku materinu nego jesam!
Ma marš stoko nedojebana,svi koji nemate obraza već se ponašate prema nama kao da smo mirovine ubrali sa neke trešnje.
Ko da je vojno invalidska mirovina javna stvar kao javna kuća pa svako može jebati koliko hoće.
Pa možda neki to dopušptaju,ali jebem vam mater poganu,mene nećete jebat u mom vinogradu!
Neš ti vaših 25 grama ubuđale pizde sa kojom me ucjenjujete na taj način.
Imam ja di očistiti pištolj kada mi se napuni šaržer,ne trebam moliti neku ofucanu drolju za tako nešto.
Pogotovo ako je cijena;A kolika ti je mirovina?
Pa ne jebe te moja mirovina već moj Tarzan,budalo!