Kontemplacija u iskričavom ofsajdu

Kad bi me netko pitao čega se najviše bojim - to su rupe u ljudima i odnosima.

Dajte da objasnim.

Načelno se među civliziranim i zdravim ljudima može sve dogovoriti i odraditi. Ne moramo se slagati, ali možemo napraviti kompromos, jednom ti, drugi put ja, možemo izraziti osjećaj da nam nešto nije u redu, ili primiti feedback da drugome nešto nije u redu - a sve to bez onog kolapsa i neočekivanih, divljih reakcija iz nesvijesti, kompleksa, poremećaja, skrivenih motiva, manipulativnosti izrasle iz neprihvaćanja istine - o sebi, drugima, odnosima... Kad ljudi nisu okej, onda je puno tih rupa. Kažeš da bi zelenu boju zida, a odnekud rukne iracionalno ludilo i tirada o nečemu što nit je o zidu, nit je o meni, nit je o zelenoj boji.

Kao da neki ljudi imaju minirana polja u sebi.

Nagazne mine. Dotakneš nevino šećući livadom, ode sve u zrak bez najave, bez upozorenja, bez logike, smisla... i onda padneš u tu rupu... sve dok si vezan u osobu... kad se makneš, zaobilaziš i tu osobu i njezine beskonačne komplekse, drame, oštećenja, nesređenosti...

kao i rupe u odnosu...

Ono kad je odnos građen na tome da šutiš - počneš šutjeti jer nije zgodno dotaknuti nekoga ili nešto - pa da sve ode u tri pm usred nekog random dana - jer nikad nije u redu imati osobu koja je pukla, koja je podivljala, koja se pogubila, koja se ponaša iz nekog svog PTSPa.... - e, tada odnos ima rupe, svoje kolapse i slabosti.

Tada ne može izdržati dnevno opeterećenje, kao slaba karika...

I tako jedna po jedna, sve trulo i nemaš se za što primiti... sve je minirano, sve se raspada, svugdje je neka opasnost...

Osim što - nije.

Takva osoba je opasnost. Takav odnos je opasnost.

Ipak, ja se i dalje bojim do zadnje kosti svojega bića da opet naletim na te mine, eksplozije, nerješive pizdarije iz nedostatka samosvijesti i samospoznaje.... a i iz nedostaka određene zdrave fiozofije, pogleda na svijet (optimizam, povjerenje i te stvari)...

Puno ljudi ima tu vanjštinu koja štima, naučili su se zagladiti, poravnati, počešljati svoje ludilo prije nego idu vani... i aktivira se to ludilo obično u sigurnostima veza i pripadanja.

Toga se bojim.

Ja za to više nemam snage.

Majkemi.

Meditiram minimalno pol sata dnevno u prevenciji svojeg osobnog ludila. Naučila sam promisliti prije nego kažem. Naučila sam se sa odmakom i mirom nositi sa izazovima i na kritiku reći hvala, na problem zasukati rukave i kad je debilana, preuzeti odgovornost. Naučila sam se hrabro odraditi što god treba odraditi i izbacila sa svaku mogućnost drame iz svojeg života.

I taj relativni mir, sigurnost, predvidivost, stabilnost mi znači toliko da ga trejdam pod normalno za sve one zagrljaje, za nježnost, pripadnost, za zafrkanciju, druženje, za sve ljepote veze koje mi naravno nedostaju...

Ali trebat će možda još nekog mog unutarnjeg zrenja da savladam mogućnost nalaska na iracionalna minska polja u ljudima, netretirana i neprepoznata ludila, neizgrađene alate samospoznaje, totalni nedostatak odmaka od sebe... Ne mogu. Zamorila su me ta iskustva.

Ne znam što bi osoba morala donositi svijetu i meni, a da se mogu uhvatiti u koštac sa potencijalnim minskim poljima nerazumnosti, tvrdoglavosti, nekomunikatibilnosti, ćudljivosti...

Mislim znam, ali to nije tema :D

Tema ovoga je oporavak od nagaznih mina ludila...