Aj liv, egejn! (rek'o b' Caleb i uz'o vile u ruke)

 
Da, da, ljudi su zaboravna sorta.
Jednostavno zaborave neke stvari.
Kao ono ispiranje krvi sa nečije razbijene face i onda naizmjenično dežuranje do jutra, da se dotična budala ne uguši ugrušcima krvi ili vlastitom bljuvotinom.
Ili onu luđačku vožnju prema hitnoj, usred noći. I izbjegavanje policije. I računanje. I prisjećanje onog što piše na receptima. U jednom od rijetkih trenutaka u životu kada si se iskreno molio Bogu. Molio si da se onaj koktel tableta još nije aktivirao. Dok je samo teško disanje sa zadnjeg sjedala značilo da je ono živo (kažem ono, jer to više nije ličilo na ljudsko biće).
Malo je dobrih ljudi. Bar onih koji te neće prodati za par jeftinih priča i tračeva uz popodnevnu kavu.
I, onda, nakon svega, da li dolazim na rođendan?
Ne, tih par dana ću radije biti daleko. Sam.
Sretno vam bilo.

ah, ta mislim, ta znao sam... nije ionako bio filing, to se osjeti, znas... tisina i to. osjeti se.

jel ti to nama oš reć da neš nikom platit pivu za svoj rođendan :)?

Hm, zar sam tako očit? ;)

ma niiisiii ;) btw.neki su zaboravni, neki ne, zar je to važno? Kad radiš nešto šta ti paše, ne očekuješ spomenik do bana za to, il ne?

ma, kakav spomenik...ali ne tražim ni udarac ispod pojasa ;)

:) laku noć

aj' lak' noć odo' i ja sada...ali komp ostaje ;)