Jedem, dakle nisam

Iako danas nije tmurno. Cak nije ni sivo. Jedino istinito u naslovu je jutro.
Sto me onda nagnalo da vam naslovom lazem, eto sat vremena nakon sto sam se probudio?
pogled kroz prozor. na sivu zgradu. kojoj je otpala fasada. malo po malo, cigle su iz crvene tople boje poprimile sivo-smedje tonove ali prosarane ponekad bijelim nitima kamenca, kisnice sto je curila iz oluka.
Stanari se ne cude vise. Davno su odustali od nove fasade. Cekaju da im netko dodje i sam popravi staiste u kojem zive. Ali do tada mozda se koja cigla i izlize. Nestane, otopljena u kiselim kisama.
Nekoliko zelenih gredica unistava moju posve blijedu sliku. Ima jos nade. Ima jos zivota. Ima neka potreba da se ipak malo zacini svakodnevica. Siva. Ali to samo na gornjem balkonu, kojeg kisa vlazi. Na balkonu ispod, sprzeno stanje. Sve izraslo i onda se osusilo. Nitko se nije brinuo. Dodatak na depresiju. Da bi spoznao njene dubine, moras imati barem malo nade da nije sve tako sivo. Kontrast sa zelenim, da te dotuce do kraja.
Zato idem iz ove sobe. Idem na balkon. Koji ima pogled na park. Na zelenilo. I to sareno zelenilo. I idem promatrati ljude. Sive ljude. Koji idu kroz zivot, ne kuzeci da polagano postaju fasada koja otpada i zid s raspadnutim ciglama...

suza za zagorsku hižu :(

:)

suza za zgradu u centru zagreba!

uzem! (kad se vec hvalim, da se hvalim do kraja!)