čudan čovjek čudnog imena

Nebo je zamusana lica večeralo sumrak.
Kiša je stala.
Oluje su utišane.
Moramo poći.
Konspirativno rastežemo ukradeno popodne i odvlačimo odlaske na različite strane.
Bili smo jedno.
Taman koliko u pjesmu stane.

I tada sam se probudila
prptezem se i uranjam u jastuk snova
cujem kako kisa udara o moja okna
opet kada ce prestati i ova kisa u meni
bili smo jedno
a pjesma postaje sve duza i duza

ne ne nije kraj nadaj se i znaj....