Pustinja

Jednom kada poletiš, sve ostalo postane manje važno...
Sitni problemi i izgledaju sitni, postave se na svoje mjesto postanu nevažni.

Jednom kad poletiš više ne znaš hodati.

istina, ja se upravo spremam,, jako istina

čitam tvoje blogove, prepametan si za ovu sredinu, ja da mogu, da mi priznaju diplomu ili neš , ja bi otišla na tvom mjestu živjeti van,, podhitno, ovo je Balkan, tu pomoci nema , možeš se samo nervirati, pa završiti na psihijatriji,,

,, u kojem vlada negativna selekcija, jer ako odskačeš od sredine , svi se brzo trude te pomaknut dole, da se oni nebi osjećali ugroženi, pogle Doru, pogle Simonicu i Antu, političare, Gloriju,sudstvo, sastav ljudi na zgb in mjestima ,, pa ovo je tu čisti lažnjak,, mali kupi one way ticket za vani,, AMerika kužiš,,

Sam pazi da ne prizemljiš... međ' te sitne probleme....

poletiš... zaroniš... isto mu dodje... važno, da se putuje..:))

imam frenda koji je živio u Ameriki 10 godina (90-tih) pa ga nostalgija vratila nazad i zaposlio se u jednoj respektabilnoj IT tvrtci u Hrvatskoj, kasnije i ja došao, tu smo se upoznali... Kada mu je prekipio hrvatski mentalitet odlučio se vrati nazad u Ameriku. Vratio se za 6 mjeseci i definirao to u jednom stihu Ede Maajke - Lago li si Štuliću, jebo li te onaj stih tvoj! (Pit i to je Amerika) :-)))

btw, zahvaljujem na tako pohvalnom komentaru. komplimenti gode. :-)))

prizemljen sam :-)))) no na svu sreću zapamtio sam kako izgleda odozgo. i kad me u trenutku slabosti obuzmu ti sitni problemi, prisjetim se i u trenu ih otpustim... dobro je i tu dolje...

mi smo slobodne duše koje smo na privvremenom radu dolje :)