Pokonjenom konju se ne gleda u zube

Prišao sam joj sasvim tiho, ovlaš mumljajući tonove bez značenja. Odgovorila je na isti način.

Pitao sam je, jedva remeteći podnevni zrak, nešto, pretiho da bi čula. Odgovorila je nešto, pretiho da bih čuo. Počeli smo pričati o temama koje su nam padale napamet. S njom se nešto događalo. Zbog nečega je bila uznemirena. Pokušao sam saznati o čemu se radi. (Tu ljudi obično griješe jer pitaju. Ja sam samo nastavio govoriti.) Nije dugo izdržala: njena bol je izlazila na površinu. Usprkos mojem mirnom i monotonom glasu, ona je povisivala ton. Borila se s razumom. Lice joj se zacrvenilo, bijesne oči su izgledale strano, na čelu joj je iskočila žila. Nisam dozvolio da primijeti da se i ja uzrujavam. To ju je još više mučilo. Eksplodirala je: Njene do sad malo razumne riječi su se pretvorile u viku i krikove. Nisam dao da me smete njena erupcija. I dalje sam tjerao svoje silogizme i indukcije, posve mirnim glasom.

Malo se pribrala, ali je prihvatila dijalog, isprva tek iz zabave. Ja se nisam dao omesti. Pričao sam i dalje kao da je nema, kao da razgovaram sam sa sobom. To ju je još jednom uzrujalo i preobrazila se u drugu, neprepoznatljivu, osobu. Više nije govorila u rečenicama, njeni su dvosložni izrazi bili pomalo zastrašujući. Ali, znao sam da će tako biti. Igrao sam svoju igru, pričao svoju priču, bez obzira na tu strankinju koja me je vrijeđala. Malo mi je, ipak, falilo da se prepustim urlanju kad je opet počela vrijeđati. Ipak, izdržao sam. I taj put.

Kad se primirila, počeo sam skidati svoje ljuske, one koja je ona preda mnom već dvaput napola ogolila. Taj poticaj je urodio još strašnijim plodom. Govorili smo sve glasnije i glasnije (Jeste li kada igrali igru u kupeu vlaka kada biste samo postepeno počeli glasnije i glasnije govoriti? Probajte jednom!), sve manje i manje razumno. Indukcije su prepustile mjesto nagađanjima, traču. (Sada me je pomalo i sram...) Razum je silazio s mene poput zmijske kože. Ono što se oslobodilo više nisam bio ja. Bili smo poput dva bijesna psa koji se laju i grizu. Sve ljudsko je u nama utrnulo, kultura i civilizacija postaše tek napola snom. Predali smo se bestijalnim krikovima i uvredama, ona je neartikulirano vrištala pokušavajući me nadglasati. Tijela su nam se trzala kao fiziološke manifestacije bijesa.

Više nismo bili ni ljudi ni životinje, bili smo pregruba za cio ovaj materijalni svijet. Najbolje nas mogu porediti s kamenim strmim oštrim plažama koje su milijunima godina oblikovali more i vjetar. Umovi su nam bili boje gline. Na koncu ostane eonski sveobuhvatni krik (poput vjetra koji zviždi kroz oštro kamenje), kratki bolni jek (kada kamen udari o mekanu zemlju), i konačna tišina.

nezgodno se svađat, nema koristi ni za koga.....

Ne radi se o stvarnoj situaciji (ni o svađi), ali hvala ti na komentaru!

A opet. Prilično dobar opis realnih Svađistana.

U stvari sam mislio da će tebi ovo biti preočito. :-) Neka, dobro je.